Odricanje od Kosova i Metohije je amputacija srca iz našeg narodnog bića

„Kada bi dečanski zidovi mogli da progovore o svim stradanjima našeg naroda na Kosovu i Metohiji, u tursko, u doba dva svetska rata, ali i u novije vreme, bila bi to nikada ispričana priča“, rekao je između ostalog Episkop ove bogomspasavane Eparhije g. Teodosije (Šibalić). Intervju koji je vladika dao za Pravoslavie.ru prenosimo u celosti .

Vaše Preosveštenstvo, možete li za početak našeg razgovora da nam kažete kako je izgledao Vaš susret sa Kosovom i Metohijom, sa svetinjama, monasima koje ste zatekli i monaškim životom?

Sa Kosovom i Metohijom, prvi put sam se susreo dolaskom u manastir Visoki Dečani, posle odsluženog vojnog roka, u leto 1983. godine, kada sam imao svega 20 godina svoga života. Tada sam čvrsto odlučio da se u toj svetinji posvetim monaškom pozivu, jer sam celim svojim bićem osetio da njoj pripadam i da je to moj istinski dom. Okolnosti su bile takve da sam tada, po blagoslovu mog nadležnog Episkopa žičkog, kao i mojih roditelja, ubrzo po poslušanju poslan na studije na Bogoslovski fakultet u Beograd. Potom sam, na Badnji dan 1987. godine, želeći da postanem deo opštežiteljne zajednice, došao u manastir Crnu Reku i tu se, nakon tri godine, zamonašio. Volja Božija je bila da se opet vratim u manastir Visoke Dečane, za koji sam i dalje bio posebno vezan, gde sam, po odluci tadašnjeg Episkopa raško-prizrenskog, sa još sedmoro crnorečke bratije prešao, u martu 1992. godine, i postao iguman. Zapravo, kao što vidite, ceo moj duhovni život, neraskidivo je bio i ostao vezan za Kosovo i Metohiju, naročito za dečansku svetinju i Svetog Kralja Stefana Dečanskog, kao i za naš kosovsko-metohijski narod, i za sve naše kosovske svetinje. Tu je veliku ulogu u mom opredeljenju imao tadašnji iguman Manastira Dečani, blaženog spomena, otac Justin Tasić, jer sam u njegovoj ličnosti video istinskog monaha i služitelja Božjeg, a on me je naučio kako se voli i kako se čovek celim svojim bićem predaje u službu Bogu, Crkvi i svetinji u kojoj se živi. Istakao bih i to da me je u mojoj nameri da postanem monah i da služim na Kosovu i Metohiji, naročito podržala majka, koja je i sama pošla mojim putem i od 1998. godine, u monaškom liku, živi i podvizava se u manastiru Gorioč, čiji je ktitor upravo Sveti Kralj Dečanski. Zato mi i danas nije teško da svoje služenje, kao Episkop raško-prizrenski, osećam kao veliku obavezu da zajedno sa mojim sveštenstvom i monaštvom svesrdno poslužimo svi zajedno Bogu, u ovoj drevnoj i svetosavskoj eparhiji, naročito u ovim teškim vremenima velikih iskušenja i stradanja.

Manastir Dečani je postao Vaš dom. Bili ste iguman ove velike nemanjićke lavre. Podelite sa nama neku priču iz tog perioda o svetinji, moštima, narodu koji je dolazio.

• 

Nepunih devetnaest godina moga života u manastiru Visoki Dečani za mene su, kao monaha i igumana manastira, bile ključne godine mog duhovnog formiranja. Dečani su po mnogo čemu specifičan manastir, jer u njemu već vekovima duhovno stoluje sam Sveti Kralj Stefan Dečanski, koji neprestano brine o manastiru i njegove molitve su nas stalno štitile. U ovom manastiru živeli su i duhovno stasavali mnogi delatnici naše Crkve kroz vekove i svi mi koji smo se vezali za ovu svetinju osećamo da ostajemo neraskidivi deo tog velikog dečanskog bratstva. Svi smo bili svedoci brojnih čuda Svetog Kralja, isceljenja bolesnih, obraćenja ljudi koji su promenili svoj život i nikada, čak i u najtežim trenucima, posebno u vreme rata i posleratnog stradanja, prosto nismo osećali ni brigu ni strah, znajući da nas nevidljivo drži i krepi ruka Dečanskog Svetog Kralja. Zar najveće čudo nije i sama činjenica da je ovaj manastir, i to na ovakvom mestu koji je proživeo tolike potrese u istoriji ostao takoreći nedirnut i sija vekovima šireći utehu našem vernom narodu, kao zalog i pokazatelj brige naših svetih predaka koji nas neprestano molitveno zastupaju pred Bogom. Dečanska zvona, molitve, i monasi vekovima su bili oslonac našem narodu i živi pokazatelj duhovnog puta.

Kao iguman dečanski bili ste svedok stradanja našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Koliko je i na koji način sam manastir sa bratstvom stradao? Znamo da su u manastiru pronalazili utočište mnogi koji su doživljavali svakojake nevolje.

Kada bi dečanski zidovi mogli da progovore o svim stradanjima našeg naroda na Kosovu i Metohiji, u tursko, u doba dva svetska rata, ali i u novije vreme, bila bi to nikada ispričana priča, puna teških ali i radosnih svedočanstava, kako jedan narod uz svoju Crkvu i uz svoje svetinje nepokolebivo ostaje na svojim vekovnim ognjištima. U ratno vreme 1998-1999, ali i u posleratnim godinama izolacije, živo smo osećali kako se u manastiru stalno osećao neopisivi mir, iako je oko nas besnila oluja ljudske mržnje i bezumlja. Nismo to samo mi osećali, već i brojni posetioci. Prosto, cela okolina manastira bila je oaza duhovnog spokoja. Čim su počela stradanja, imali smo potrebu da se nađemo pri ruci onima koji pate i da im pomognemo. Među prvima bili su to Srbi iz okoline Dečana koji su bili proterani od komšija, ekstremnih Albanaca. Takođe i Srbi, izbeglice iz Vrake u Albaniji, koji su bili smešteni nedaleko u starom Dečjem odmaralištu i o kojima smo takođe brinuli, ali i sami Albanci iz Dečana i okoline, kojima smo pružili utočište u najteže vreme stradanja, kada je u jednom trenutku, njih oko 200, našlo utočište pod krovom dečanske svetinje. Uvek smo osećali da je kuća Svetog Kralja utočište za sve ljude dobre volje, a posebno za one koji stradaju. Zato smo i posle rata uz pomoć Vlade Republike Srbije, Međunarodne pravoslavne organizacije IOCC, Norveške vlade i drugih dobrotvora, pokrenuli aktivan dobrotvorni rad za pomoć našim povratnicima ali i našem narodu koji je živeo težak život izolacije u preostalim enklavama.

• 

Sveti Arhijerejski Sabor Vas je izabrao prvo za vikara, a potom i za Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko metohijskog. Kao vladika ove bogomspasavane Eparhije svedok ste mnogih događaja koji su obeležili život u Crkvi i život uopšte na Kosovu i Metohiji. Koji događaji su na Vas ostavili poseban utisak i poseban trag u Vašoj duši?

Samo u poslednjih dvadeset godina nakon rata, toliko se mnogo toga izdešavalo da se stiče dojam da je reč o dugom vremenskom periodu, a opet sve se čini kao da je to sve bilo juče. Naročito nam je ostalo urezano u sećanje Martovsko stradanje 2004. godine, ali i radost početka obnove i povratka našeg naroda. Zapravo, odluka naše Crkve da krene sa obnovom svetinja za koju sam bio zadužen, prvo kao vikarni Episkop, a potom i kao eparhijski Arhijerej, najveća je radost, jer obnavljajući ono što je porušeno postali smo učesnici vaskrsenja, obnove novog života i nove nade. Sa radošću se sećam svake obnovljene crkve, prvih službi, obnove manastira: Zočišta, Deviča i Svetih Arhangela, i posebno drugih prizrenskih crkava i Bogoslovije Sv. Kirila i Metodija. Još je ostalo naših svetinja u ruševinama i ako Bog da doći će vreme da se i to obnovi, ali važno je da je kroz tu materijalnu obnovu pokrenuta i duhovna obnova našeg naroda, koji je pokazao da nas ratno i poratno stradanje nije obeshrabrilo. Pokazali smo da rušitelji ne mogu da sruše Crkvu, jer Crkva se stalno obnavlja i sve porušeno ponovo će biti podignuto. Posebno bih pomenuo značajnu podršku koju smo kao Eparhija imali iz Crne Gore i Hercegovine, od strane Mitropolita Amfilohija i Episkopa Atanasija, koji su sa svojim duhovnim čadima, sada Episkopima, ostali naša istinska braća u nevolji i koji su nam svojim primerom pokazali kako nakon svakog raspeća dolazi Vaskrsenje.

  Koliko danas ima živih manastira na Kosovu i Metohiji, koliko ih je obnovljeno u poslednje vreme? Ima li monaha, monahinja, dolaze li mladi (da budu monasi) u manastire?

Trenutno u našoj Eparhiji, koja obuhvata Kosovo i Metohiju i Rašku oblast, imamo aktivnih 13 muških i 9 ženskih manastira. Sa radošću mogu da kažem da je život obnovljen i u većini manastirima koji su stradali u ratno ili poratno vreme. Neraskidiv deo našeg monaškog opštežića je i stavropigijalni manastir Pećka Patrijaršija, koji pastirski pripada Njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom, ali koji je sa svima nama delio sve radosti i tuge i kroz istoriju i u novije vreme. Kroz naše manastire u poslednjih 30-tak godina prošlo je mnogo monaha, monahinja i iskušenika, ali ostaju samo oni koji su istinski, i bez imalo rezerve, ostali verni pre svega svojoj Svetosavskoj Crkvi i duboko vezani za naše svetinje. Manastiri se stalno obnavljaju i materijalno i duhovno i mesta su gde je sve više poklonika, koji dolaze da se napoje živom vodom, koju je Gospod tako obilato izlio na ovim krsno-vaskrsnim prostorima. Posebno ohrabruje da u svim manastirima imamo i mlađih kandidata za monaštvo. Duboko smo uvereni da Gospod neće dati da se nijedna naša svetinja ugasi, već štaviše da monaštvo u njima bude još brojnije. Iz istorije Crkve znamo da brojnost nikada nije bilo merilo siline Crkve. Tako i danas, pravoslavnih hrišćana na Kosovu i Metohiji nema mnogo, ali oni koji su ostali i žele da ostanu, duboko su utkani u život naše Crkve, uz koju su rasli i opstajali.

Za Vašeg episkopstvovanja vratili ste i sveštenike u mnoge gradske sredine, gde jedva da ima našeg naroda. Zašto je važno da crkve i sveštenici budu i u gradovima kao što je Priština, Uroševac, Peć, Istok…?

Zato, što tamo gde deluje parohijski sveštenik, gde se služi sveta Liturgija, stvaraju se i uslovi za povratak našeg naroda. Crkva je uvek okupljala naš narod, bila mu utočište i pomoć u svim nevoljama. Iako ovih godina nije došlo do masovnog povratka našeg naroda na prostore odakle je prognan, ipak postojanje parohija predstavlja stalni poziv narodu, na povratak i okupljanje. Na primer u Peći, iako nemamo našeg naroda, naša crkva Sv. Jovana Krstitelja glavno je mesto okupljanja Srba koji, iako raseljeni, često dolaze na Kosovo i Metohiju i borave u svom rodnom gradu. Otkupili smo par kuća oko crkve, koje su bile na prodaju, i sada postoji mogućnost da naši ljudi tamo prenoće. Godišnja slava Usekovanja glave Sv. Jovana Preteče, pravi je sabor naših Pećanaca koji ne zaboravljaju svoj rodni kraj. Istovremeno naše parohije su i živo svedočanstvo da ne odustajemo od naših vekovnih prostora i da ih ne zaboravljamo. Tamo gde se više ne služi Sveta liturgija, sve polako odlazi u zaborav.

• 

Jedan od najvećih uspeha naše Crkve u deceniji za nama je i obnova Prizrenske bogoslovije. Vi ste jedan od najzaslužnijih za obnovu te ustanove od velikog značaja za naš narod, kulturu, prosvetu i za povratak učenika i profesora u Prizren. Kažite nam nešto o toj obnovi, početku rada i o radu Bogoslovije danas?

Zaista, obnova Prizrenske bogoslovije, jedan je od najvećih uspeha svih naših napora. Ova škola, ne samo da je ponovo počela sa radom, već je ponovo postala jedna od najcenjenijih bogoslovija u našoj Crkvi. Zahvaljujući dobrotvorima, sve je obnovljeno i opremljeno kako bi moglo da funkcioniše. Stvoreni su odlični uslovi za život i rad profesora i učenika. Danas imamo 10 profesora i oko 50 učenika. Bogoslovija je inače aktivna u svakom smislu. Naši bogoslovci učestvuju u svim važnijim događajima u Eparhiji, razvijena je izdavačka delatnost, organizuju se predavanja i kulturne manifestacije. Bogoslovija je postala duhovni centar koji živo čuva dušu naše drevne Dušanove prestonice i neguje tradiciju ove škole koja je kako u tursko vreme, tako i danas ostala rasadnik novih poslanika na njivi Gospodnjoj.

  Obnovu je između ostalih pomogla i Ruska Pravoslavna Crkva, posebno Sretenjski manastir iz Moskve. Da li postoji saradnja sa Ruskom crkvom i posebno Bogoslovije sa Sretenjskim manastirom?

Blagodarni smo Mitropolitu Tihonu pskovskom, koji je kao iguman Sretenjskog manastira, blagoslovom Ruskog patrijarha G. Kirila, sa svojim monasima pomogao da se zajedno sa vernim narodom u Rusiji prikupi deo sredstava koji je bio od velikog značaja za završetak obnove. Iako zbog političke situacije postoje poteškoće za dolazak sveštenstva i vernika iz bratske nam Rusije, veze su žive, posebno zahvaljujući jeromonahu Ignjatiju iz Sretenjskog manastira koji je odlično naučio naš jezik i mnogo je doprineo u izgradnji ovih veza. Uostalom, prva bogoslovija je i otvorena zahvaljujući zalaganju tadašnjeg ruskog konzula u Prizrenu, Ivana Stepanoviča Jastrebova. Na mestu zgrade ruskog konzulata, danas je vladičanski dvor u Prizrenu i u Bogosloviji čuvamo živo sećanje na podršku Ruske Pravoslavne Crkve. Takođe imamo i dobre veze sa Grčkom Pravoslavnom Crkvom i nekoliko naših svršenih bogoslova nastavilo je svoje studije teologije u Solunu i Atini.

 Često ste među ljudima u svim sredinama na Kosovu i Metohiji i susrećete se sa raznim problemima. Osim neslobode kretanja, jedan od vodećih problema u mnogim sredinama je siromaštvo. Eparhija pomaže siromašnima i potrebitima na razne načine. Recite nam kako uspevate da obezbedite novac, hranu i druga potrebna sredstva i ko najviše pomaže?

 Dobrotvorni rad bio je i ostao jedan od prioriteta u radu naše Eparhije. Posebno nakon stradanja naroda od 1999. godine, Eparhija je bila jedina srpska institucija koja je u kontinuitetu ostala sa narodom, posebno južno od Ibra. Poseban doprinos daje eparhijska dobrotvorna organizacija „Majka devet Jugovića“ koja deluje već skoro dve decenije zahvaljujući posebnom ličnom trudu i žrtvi protinice Svetlane Stević, koja je radila na otvaranju prvih narodnih kuhinja i danas rukovodi ovom organizacijom. Trenutno imamo šest narodnih kuhinja u kojima se svakodnevno sprema topli obrok za više od 2000 socijalno ugroženih lica, često staraca i starica kojima se, kolima, hrana svakodnevno iz kuhinja doprema do njihovih izolovanih sela. Veoma je mnogo poslednjih godina učinjeno na tome da kuhinje dobrim delom postanu samoodržive, tako da imamo farme za stoku, poljoprivredno gazdinstvo i oko 60-tak ljudi koji su zaposleni na proizvodnji i distribuciji hrane, čime su stvoreni i uslovi za opstanak njihovih porodica. Pet kuhinja radi u Kosovskom Pomoravlju gde je siromaštvo najteže, a jedna u opštini Klina. Zahvaljujući pomoći Vlade Republike Srbije i brojnih institucija, međunarodnim donatorima i pojedincima koji doprinose radu kuhinja, među kojima ističem našeg osvedočenog prijatelja i brata u Hristu, G. Arnoa Gujona, naš rad se nastavlja bez zastoja. Takođe, pomoć za siromašne se prikuplja i preko Dečanskog humanitarnog fonda, koji preko 20 godina vodi arhim. Nektarije Serfes iz Grčke pravoslavne Arhiepiskopije Amerike i požrtvovano prikuplja priloge od vernika iz raznih pravoslavnih jurisdikcija. Organizacija „Prijatelji Dečana“ koju je pokrenuo Italijan Frančesko Skarfi, sada monah Benedikt, poseban doprinos daje u lečenju bolesne dece sa Kosova i Metohije u Italiji, kao i u organizaciji raznih društvenih i kulturnih aktivnosti naročito u Velikoj Hoči. Brojne su humanitarne organizacije iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i naše dijaspore koje stalno pomažu naš narod u saradnji sa Eparhijom. Veliku blagodarnost osećamo i prema našoj braći Arhijerejima sa naših prostora i dijaspore i mnogobrojnim donatorima, posebno iz naše dijaspore, koji ne žale ni sredstava ni truda da pokažu svoju bratsku solidarnost u ovim teškim vremenima.

Srbima koji su ostali na Kosovu i Metohiji je Crkva veliki oslonac, a svakako tu je i ta veza sa svetim precima i Kosovski zavet. Kosovski zavet je ukorenjen u krvi i pamćenju svih čestitih Srba. Sa druge strane za pojedince iz našega naroda Kosovski zavet je samo mit, ili teret koji nas ostavlja u prošlosti i ne da da idemo u ,, evropsku budućnost“. Šta Vi mislite o tome?

Kosovski zavet je evanđelsko opredeljenje koje je našlo poseban istorijski izraz u žrtvi Svetog Kneza Lazara i njegovih vitezova u čuvenoj Kosovskoj bici 1389. godine. Ali ovo nije samo istorijski događaj, već pre svega jedno nadahnuće koje vekovima uobličava i čuva svetostavsku, pravoslavnu svest u našem narodu, gde god on živeo. Otuda Kosovo nadilazi pojam teritorije i postaje suštinski deo našeg narodnog i duhovnog bića. Onima koji to ne razumeju ili neće da razumeju to će vazda biti mit, a Kosovo samo deo teritorije, ali ne smemo da izgubimo iz vida da bilo kakvo odricanje od Kosova i Metohije, gde je naše istorijsko i duhovno pamćenje, ne bi bilo ništa drugo nego amputacija srca iz našeg narodnog bića. Sv. Knez Lazar i njegova vojska branili su tadašnju hrišćansku Evropu od islamskog prodora Turaka. Zato, Kosovski zavet, sagledan i u tom istorijskom i kulturnom kontekstu, predstavlja predanje koje nije suprotno autentičnim evropskim vrednostima, koje pre svega počivaju na hrišćanskim temeljima.

 Godinama unazad svetski moćnici sa vlatima naše države i vlastima u Prištini pokušavaju da nađu rešenje za konačan status Kosova i Metohije. Do nas dolaze različiti predlozi, ponude od onih da čitava pokrajina bude otcepljena od matice Srbije i pripadne kosovskim Albancima, preko različitoh podela i razmena teritorije. Šta je po Vama najbolje rešenje?

Čvrst stav naše Crkve, potvrđen na tri poslednja zasedanja Sv. Arhijerejskog Sabora, jeste da je neprihvatljivo bilo kakvo priznanje Kosova i Metohije kao zasebne države, ali i bilo kakva teritorijalno-etnička podela. Ovaj stav je zasnovan pre svega na brizi naše Crkve za svoj narod koji bi, i u jednom i u drugom slučaju, bio doveden u krajnje težak položaj, naročito na prostorima južno od reke Ibra. Uvek naglašavamo da priča o tzv. podeli Kosova, kako se obično govori u medijima, ne bi bila ništa drugo do podela teritorije Srbije po kojoj bi se Srbija morala odreći svojih najsvetijih prostora, na kojima je sazdana naša istorija i naš identitet. Rešenje treba tražiti u dijalogu u kome Srbija mora da ima i zadrži jasno opredeljenje. Najvažnije u ovom trenutku jeste da se stvore uslovi za normalan život svih građana, očuvanje naših svetinja, razvoju privrede i vladavine zakona i prava, i da se radi na pomirenju i uspostavljanju poverenja koliko je to moguće. Bilo kakvo teritorijalno ili političko rešenje u postojećim uslovima bilo bi žarište novog sukoba i destabilizujući faktor za ceo region i Evropu.

U poslednje vreme sem problema na Kosovu i Metohiji naš narod potresaju dešavanja u Crnoj Gori koja su usledila nakon najave i donošenja spornog Zakona o slobodi veroispovesti. Koliko je donošenje tog zakona i oduzimanje svetinja od Srpske crkve u Crnoj Gori opasno i za Srpsku crkvu na Kosovu i Metohiji?

Za nas, opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji je neodvojiv od opstanka naše Crkve i vernog naroda u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i svuda gde naša Crkva deluje. Problem u Crnoj Gori je posebno bolniji jer je reč o zlom semenu razdora u jednom narodu koji je ponikao na svetosavskim temeljima pravoslavnog predanja, koje su vekovima negovali i čuvali cetinjski mitropoliti. Zapravo crnogorsku državu utemeljila je Crkva koju bi sadašnji vlastodršci da zamene jednom sektom i oduzmu naše najveće svetinje za koje su njihovi preci ginuli braneći ih kroz istoriju. Osećamo veliku bratsku solidarnost sa našim Mitropolitom Amfilohijem, Episkopom Joanikijem i ostalim arhijerejima koji deluju na prostorima Crne Gore. Oni su bili sa nama da nam ovde pomognu u najtežim trenucima, zajedno sa Vladikom Atanasijem iz Hercegovine, i osećam sa celim našim narodom u Eparhiji da i mi moramo da budemo sa njima u ovim presudnim trenucima njihove borbe da opstanu u uslovima otvorenog državnog progona. Ukoliko bi se ideje sadašnjeg podgoričkog režima ostvarile, posledice bi bile teške za našu Crkvu, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u svim drugim krajevima gde naša Crkva predstavlja glavni stub opstanka verujućeg naroda.

Da vlast u Crnoj Gori ne preza od sprovođenja zakona videli smo nedavno i u primeni sile na nedužni narod u Svetovasilijevskoj litiji i hapšenjem vladike Joanikija i sveštenika. Na koji način naša Eparhija može da pomogne Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i na koji način je pružila podršku?

Aktivno smo sa našim sveštenstvom i monaštvom učestvovali u litijama za očuvanje naših svetinja, od jeseni prošle godine pa sve do njihovog privremenog obustavljanja zbog pandemije korona-virusa. Istovremeno, dali smo snažnu podršku uhapšenom Vladiki Joanikiju i njegovim sveštenicima, služili smo molebane za našu Crkvu, tj. Za klir i verni narod u Crnoj Gori. Trudimo se da na sve načine ukažemo i međunarodnim predstavnicima da je u Crnoj Gori na delu otvoreni progon na verskoj i etničkoj osnovi i da on predstavlja dodatni destabilizujući faktor za ceo region. Borba će potrajati, ali na kraju će pobediti istina i pravda Božija, što se mnogo puta moglo videti kada god bi neko vodio rat sa Crkvom i Bogom.

U periodu smo između dva velika praznika Vaskrsenja Gospodnjeg i Spasovdana. Znamo da su ove godine Vaskrs, i praznike koji su mu prethodili, a i one koji su usledili pa do današnjeg dana poremetila dešavanja vezana za pandemiju korona virusa u svetu i kod nas. Strah od bolesti, želja da se zaštite bližnji i poštovanje mera koje su donete u sprečavanju širenja virusa, sprečilo je mnoge da učestvuju u bogosluženjima a neke da uopšte i dođu do svojih hramova. Gde ste Vi i kako proslavili Vaskrsenje Gospodnje­­? Kakva je sada situacija, i da li ste Vi kao episkop podržali mere koje su vlasti preporučile?

Trenutna pandemija korona-virusa vidno je otežala bogoslužbeni život ne samo na Kosovu i Metohiji već i svuda gde deluje naša Crkva. Situacija je jako teška i u drugim pomesnim Crkvama. Suočavamo se, ne samo sa bolešću koja može posebno da ugrozi starije i zdravstveno osetljivije osobe, već i sa različitim merama koje postojeće vlasti, svake na svoj način, sprovode sa nizom ograničenja okupljanja. Iako je situacija krenula izgleda na bolje, rizici još postoje i pažljivo ćemo pratiti razvoj situacije i postupati u skladu sa preporukama Svetog Arhijerejskog Sinoda, zdravstvenih radnika, i uslovima u kojima živimo na Kosovu i Metohiji. Hvala Bogu, liturgije nisu prekidane svo vreme pandemije i služene su ne samo u svim manastirima, već i u većini parohijskih crkava. Ljudi su takođe nesmetano mogli da se pričeste. U dijaspori, na primer, ni to nije bilo moguće zbog restriktivnijih mera tamošnjih vlasti. Važno je da se ponašamo sa rasuđivanjem i ne prekidajući bogoslužbeni život Crkve pokazujemo potreban stepen odgovornosti i opreza kako ne bismo ugrozili druge ljude, odnosno bližnje. Naša vera nas uči da i Bog čuva onoga koji se čuva. Verovatno će masovniji verski skupovi biti teško mogući još neko vreme, zbog postojećih mera zdravstvene zaštite, ali nas to ne sme zaustaviti da posećujemo svoje hramove kada smo u mogućnosti, da se molimo u kućama i da, što je posebno važno, vodimo računa o najugroženijima i pokažemo bratsku solidarnost u nesreći koja je zahvatila ceo svet. Vaskrs smo radosno proslavili u manastiru Gračanica, uz naše monaštvo i nekoliko desetina vernika, koji su učestvovali u Liturgiji. Bilo je i težih momenata za vreme rata i neposredno nakon njega, ali pre ili kasnije, čvrsto verujemo, situacija će se normalizovati.

Koja bi Vaša poruka narodu u Eparhiji i šire bila, i kada je ova bolest u pitanju, a i uopšte kada je u pitanju opstanak na Kosovu i Metohiji, kako da se ponaša da bi pobedio iskušenja? Šta je najvažnije da čini i kako?

Kao i svaka druga nevolja, ratovi, stradanja i ova epidemija posledica je naše odvojenosti od Boga i prilika je da se u pokajanju vratimo Bogu i jedni drugima. Svako stradanje nam pokazuje kako su blaga ovoga sveta privremena i da treba da sabiramo ona koja ostaju zauvek. To je suština našeg života u Hristu. Mi jesmo u ovom svetu i živimo u njemu, ali nismo od njega i samo smo putnici koji, za vreme dok hodimo ovim svetom, treba da svedočimo svoju veru u Gospoda i potvrđujemo je ljubavlju prema bližnjima. Zato se molimo Gospodu da nas poštedi iskušenja, ali i da nam da snage da sve što nas u životu snađe, budemo u stanju da primimo sa blagodarnošću, i da ne budemo malodušni, znajući da sve što Bog dopušta biva po Njegovom čudesnom promislu ljubavi i Njegovoj želji da se svi spasu i da dođu u poznanje istine.

Piše: Olivera Radić

Intervju je integralno preuzet sa portala Pravoslavie.ru