Petar Hektorović
Graditelj i dalmatinski renesansni pesnik i erudit Petar Hektorović umro je 13. mart 1572. godine na ostrvu Hvar.
Odlikovao se i muzičkim i graditeljskim znanjem, pa je ostavio više notnih zapisa bugarštica i lirskih pesama koje su mu pevali hvarski ribari, kako kažu – „srpskim načinom“. On je prvi i kao takav najstariji pesnik, koji je neke narodne pesme zabeležio i u svoje delo ugradio i prilagodio. Čuveni letnikovac Tvrdalj u Starome Gradu, danas jedinstveni spomenik kulture, sam je i projektovao i gradio, po načelu potpune funkcionalnosti svake i najmanje arhitektonske pojedinosti.
Njegovo Ribanje i ribarsko prigovaranje (Mletci, 1568.), vrsno je pesničko delo, ribarska ekloga, putopis, dokumentarna reportaža, refleksivnodidaktični spev, a ujedno i pesnička poslanica prijatelju Jeronimu Bartučeviću, sve to u isti mah – ono je i delo koje upućuje na istorijsku i neraskidivu svezu između hrvatskog usmenog i umetnog pesničkog stvaranja. Dve bugarštice i dve folklorne pesme, što ih je Hektorović uneo u svoje delo, potvrđuju da su ta dva stvaralačka toka uveliko izvorna i jedinstvena.
Filolog Franc Miklošić je smatrao da su narodne pesme koje daje Hektorović – hrvatske. Međutim Vatroslav Jagić (1875) drži da su ove pesme podjednako i srpske i hrvatske. Dok se Valtazar Bogišić (1878) priklanja Jagiću, dodajući pritom: Ali može se misliti po nekim znacima opaženim u bugaršticama, da su one svojina samo srpskog naroda. Zato što: 1. Petar Hektorović spominje srpski način kod pevanja bugarštica. 2. Što u ovim pesmama ima reči koje katolici ne upotrebljavaju. 3. Što je sva sadržina srpska.
Hektorović je značajan i za nas zanimljiv pisac, po tome što je u svoje delo – ribarsku idilu – „Ribanje…“ uneo dve srpske narodne pesme – bugarštice. U jednoj se navodi svađa Marka Kraljevića sa bratom Andrijom, a druga pominje Radoslava Siverinca, kojeg ubija Vlatko vojvoda Udinski. Prevodio je Ovidijeve stihove koje je objavio pod naslovom: „Knjiga Ovidijevih od lika ljubljenoga“. I što je bilo neuobičajeno, družio se sa običnim ljudima – „pukom“ – seljacima i ribarima, među kojima je skupljao usmeno narodno blago. Bio je savremenik ali i idejni protivnik omrznutog sugrađanina vlastelina Hanibala Lucića, koji je zbog razvrata i okrutnosti, morao da beži pred gnevom narodnim.
