Мој став

Погледај ме огледалце моје

Тијело стење под силом душевном,

колеба се душа у тијелу;

море стење под силом небесном;

 колебљу се у мору небеса.

Нико срећан, а нико довољан;

нико миран, а нико спокојан.

Све се човјек брука за човјеком;

 гледа мајмун себе у зрцало.

( П.П. Његош – Горски вијенац)

Огледање у огледалу има своју подужу историју, ајде да не идем тако далеко и препричавам легенду о Нарцису, већ да одмах констатујем да смо ми помало он само што то ни у лудилу не би смо јавно признали.

Иако смо прележали пубертетске фазе непрестаног стајања пред огледалом, „копања“ по лицу и изналажења мана на свом телу, још увек волимо да се погледамо, да се загледамо али и да се кришом мрштимо, пућимо или правимо блесаве гримасе, пазећи при том да нас неко од укућана не види. Да, верујте на реч,  чинимо то, чак и у овим годинама.

У огледалу обично тражимо трагове које је на нас оставио живот, на лицу или телу. Чудна је то справа и сасвим је сигурно, не уме да лаже, све покаже – ако желиш да видиш! Свака нова седа, свака нова бора има своју причу и доказ је наше зрелости, а да ли и мудроси?

Човек је измислио огледало како би гледао свој спољашњи изглед, а огледало којим би завирио унутар себе и погледао се изнутра у своју душу, још увек није измислио.

Да којим случајем и постоји такво огледало, мало је оних који би се усудили да га користе. Ако је фасада на кући лепа, онда се подразумева да је унутрашњост још лепша, али тако је то обично са фасадама и кућама, са људима је мало другачије.

Људи не воле огледала помоћу којих можете да их погледате изнутра и да видите њихов прави одраз без маске за спољашњу употребу.

Не воле, јер их такво огледало подсети, рецимо, на обећање које су дали, а нису испунили.

Не воле, јер ће их подсетити да сто и један пут поновљена лаж остаје лаж, истина не може бити. Такво огледало ће им сасути у лице истину  да милионе људи слагали нису, већ себе.

Не воле људи таква огледала јер ће их подсетити одакле су и од чега поникли, шта су били, а у шта се претворили.

Не воли ни народ таква огледала. Милији му је поглед у виртуелни свет. Народ не воли, а кад не воли народ, не воли ни власт, јер власт је огледало народа.

Не требају народу таква огледала која говоре истини и која ће рећи „Цар је го!“ не…не треба му ни огледало које ће му рећи: „продао си и тамо где морао ниси!“

Народу требају ружичасте наочаре. Поглед кроз њих је загарантовано леп. Живот као у реклами, трпеза пуна разних ђаконија која су на дохват руке, баш ту у вашој омиљеној мега трговини у комшилуку, ту је свака цена ситница и износи тричавих 99,99.

Народу треба да му прелепа банкарска службеница, широког осмеха са блиставо белим зубима каже: „Кредит, може, узмеш, паузираш и вратиш“, ситница.

Страс Божја. Нове болнице, врхунска апаратура, скупи аутомобили, широки друмови и коридори, љубазне стјуардесе које вас служе док ви од силних путовања не стижете ни да заноћите у својој земљи.  Како је лепо гледати на свој живот ружичастим наочарима.

И зато вам кажем, народ као што је је овај наш воле сви господари, а и овакав народ више нигде не можете наћи. Ако се уместо у стављене му наочаре не огледа у огледало – и споља и изнутра, ускоро ће и у рођеној држави живети с оне стране огледала па му наочаре неће ни требати.

Пише: Иван Миљковић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close