„Postoji smisao“- osvrt na zbirku poezije Milice Stanojević

„Ko nije tražio smisao života, nije ni živeo“

                                                                      (Jovan Dučić)

Mnogi naši i strani književnici u svojim delima pripovedali su, pevali o postojanju smisla i besmisla. Pesnici, svojim jezgrom misaonih senzacija dosežu do transcendentnog, tražeći smisao, u amplitudama između dobra i zla, svetlosti i tame, prošlosti i budućnosti, radosti i tuge. 

Uvek postoji smisao, ali ga često, u sasvim običnim ritualima, događajima, susretima, na nečije „dobro jutro“ ili „dobar dan“ ne vidimo, ne prepoznajemo, većma obuzeti nečim mnogo važnijim i privlačnijim što nam breme sadašnjice nameće, žurimo, da pohrlimo za nečim, samo naizgled vrednijim i privlačnijim.

Smisao je, zapravo, u nama samima, u onom najskrivenijem delu duše odakle treba da ga iznedrimo… smisao je u svakom našem upućenom osmehu, u energiji koju stvaramo čineći dobro, u dodeljenom komplimentu, umerenosti i skromnosti, u kišnom danu, u jutarnjem spremanju za odlazak na posao, u svakoj upućenoj rečenici koja ima dobru nameru, smisao je u našoj radosti buđenja. Treba se uzdići iznad malodušnosti svakodnevice, da nas ošamari svako novo svitanje i radosti dečije.

Smisao je u veri i molitvi, u istrajnosti naše požrtvovanosti za druge, u ljubavi prema životu i svom zavičaju, u dobrim delima.

Milica Stanojević, upravo, u istoimenoj zbirci svojih pesama, govori o takvom smislu.

  Zbirka pesama „POSTOJI SMISAO“ M.Stanojević sastoji se iz tri dela:

1. SVI MOJI SEPTEMBRI – misaona poezija

2. GOSPODE – rodoljubiva

3. NISMO SE DOGOVORILI – ljubavna

U prvom delu zbirke SVI MOJI SEPTEMBRI prisutni su motivi nostalgije za prošlim vremenima.

Tako se, u pesmi „Često izgube ljudi“ dok „život bez života ljude umori“ treba proniknuti suštinu življenja, zaroniti najdublje, u smisao postojanja čoveka i izvući ono dobro, koje je negde duboko skriveno.

„Svet o kome su mi pričali“ , iskazani su mašta i san o svetu koji okružuje pesničkog subjekta, dok u pesmi „U noćima besanim“:

                  „suza se skameni

                   Na usnama plaču zarobljene reči.“

Prikradaju se nemiri, uznemire noći dok misli plaču. Međutim, imperativ pesnikinje je da „Tražimo radost“, jer:

                    „čovečnost, dobrotu, zarobio mraz“,

opominje da radost treba nalaziti u svemu, da odbacimo ono što nam dušu kvari.

Pesma „Svi moji septembri“, kako je i naslovljen prvi deo zbirke, ostavlja utisak nostalgije za vremenom koje je prohujalo i budi onu najtananiju emociju od koje srce zatreperi:

                      „sve jeseni prošle uz mene se sviju

                        Dok očima skupljam razbacane zvezde..“

Pesma „Putevi i pruge“ iskazuje duh rasutih godina , gde je prisutan motiv duda, koji je, ostao u svesti pesničkog subjekta da bitiše i seća na bezbrižne dane kada se snevalo najlepše:

                       „pod krošnjama duda još treperi mašta“.

 Takođe je u pesmi prisutan i motiv prve ljubavi dok je u pesmi „Radost prvog snega“ motiv praznika.

U pesmi „Ispričaću ti“, pesnikinja, u imanentnu crtu svoje poezije utiskuje motiv izgubljenog grada. Peva o mostu, reci, drvoredu kestenova..o sećanju koje oživljava. „Tišinom“, progovara, u ime svih ljudi koji se boje da iskažu, u strahovima od samih reči svoje nevolje, od unutrašnjih kolebanja pred sveopštom nepravdom. Pesmom „U nama“ dat je kontrast. Sve je sastavljeno i rastavljeno. Šta se to u nama zbiva, u časovima najnežnijim, kada duša sanja, u časovima nemirnim od lutanja, kroz povetarce zaborava..U pesničkom subjektu lome se nadanja, zbrajaju greške, oživljavaju tuge.

U pesmi „Ognjište“ naziru se motivi Šantićeve elegije „Pretprazničko veče“. Oseti se seta prošlih vremena, ognjišta koje je okupljalo..govori o svim ljudima koji su ostali bez svojih ognjišta:

                      „mi razvejani ko pahulje na vetru

                        U kosi čuvamo mirise ognjišta

                        Gde nas majka čeka raširenih ruku

                         A otac badnjak pali u svitanje rano“.

Pesmom „Razočarani u sutra“, pesnikinja progovara  u ime svog naroda, raseljenog, u ime razorenih gradova, nedovršenih detinjstva, rastrzanih mladosti, na egzistencijalnom raskršću, ali, sa porukom:

                       Još nam je vera u sutra vodilja“.

Pesma „Đurđevdan“ je simbol proleća koja u pesnikinji budi nekadašnju sreću mirisa đurđevka i život bezbrižan.

GOSPODE, naslov je drugog dela zbirke pesama M.Stanojević, gde kosovski zavet svetli kroz spomen Vidovdana kao postojanju našeg identiteta, zaštitnikom i čuvarom svekolikog srpskog roda. „Gračanicu“ čuva, ne da, jer, bez nje, nema ni nas. „ Nad crkvom Svetog Ilije“, zamišljena, zabrinuta, stoji, ali, ljubavlju božjom ispunjena, molitvom i verom napojena.

Kliče, moli, da milost joj srce nastani. Pesmom „Gospode“, moli za spas, za ljubav, za dobro. Molitve su upućene i „Svetom Jovanu“ u istoimenoj pesmi da nam put osvetli, usmeri namere, ispravi misli neobuzdane.

Pesmom „Sveti Sava“ nadahnjuje da sledimo svetosavski put, onaj hrišćanski, jedini pravi. Peva o Svetim arhangelima, gde car Dušan čuva grad, Prizren. Po završetku ovog dela zbirke, pesnikinja, svesrdno, zahvaljuje Gospodu:

                     „Hvala ti, što me život nije umorio

                      Što sam sebe nadom zadužila“.

NISMO SE DOGOVORILI – u trećem delu zbirke pesama pesnikinja govori o najuzvišenijem osećanju  – peva o ljubavi. Ljubav, večita inspiracija i nadahnuće zbog koje postajemo nežniji i vedriji ali i tužni i čežnjivi.

Šta je ljubav nego vrlina uzimanja i davanja, kako iz stihova pesnikinje naslućujemo. Iz ljubavi sve počinje, ona je velika tajna, potpora, s jedne strane i velika tuga, s druge.  Katkad nam nesporazumi naruše auru, te se oseti setna melodija misli jer „okrnjeni uzdasi“, kako pesnikinja kaže, u pesmi „Mi više nismo isti“, neku tugu nose.

U pesmi „Jednom“, dotakla se čak i prolaznosti života i poručuje da život istinski treba živeti i ljubav ljubiti da se ne bi, kasnije, pokajali. Ona kazuje jednu veliku istinu, jer, zaboravljeni u metežu ličnih zabluda, često zanemarujemo ljubav. A ljubav, kao sveopšte dobro, samo nam dobrim može i vratiti.

Poezija Milice Simonović, istovremeno, i rastužuje i nadahnjuje, setna je i uzvišena, jer se pesnikinja, na sebi svojstven način budi, bori sa svim nedaćama, tražeći smisao, jer, vratiću se na reči našeg velikog pesnika, J.Dučića „Ko nije tražio smisao života, nije ni živeo“, a naša Milica istinski, voli život i smisao je pronašla i podelila ga sa nama a mi smo joj zahvalni na tome!

Radmila Miljković