Проф. др Ирина Антанасијевић: Постоје косовски Срби и косовски Албанци, а ја припадам косовским Русима

Професор доктор филолошких наука и предавач руске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду али и на катедрама у Косовској Митровици и у Нишу, Ирина Антанасијевић, у интервјуу за портал „Ризница“ открива које су капиталне пројекте истакнути руски инжењери и стручњаци саградили на Косову и Метохији, а да за то многи и на знају. Појашњава шта је заједничко са руски и српски стрип и због чега посебно воли косовце.

Рускиња у чијим венама има и српске крви добитница је Пушкинове награде, додаје да се и у Бостану крај Новог Брда али и у Приштини, Косовској Митровици, Нишу, Београду као и у Русији, где је рођена и тренутно пословно ангажована, подједнако осећа као своја на своме.    

• Одликовани сте Пушкиновом медаљом која се додељују указом руског председника. Колико вам награда значи и колико обавезује?

Ово је веома значајна награда. Прво, ово је државна награда, што је веома важно, јер се државне награде додељују на високом нивоу, али и захтевају много од човека. Друго, ово је награда која носи име великог руског песника и за сваког филолога је високо признање. За мене она има и неку личну емотивну компоненту. Треће, награда се додељује за јачање руско-српских односа и за себе сам одлучила да је то нека врста аванса и трудим се да наставим да делујем тако да оправдам Пушкиново име и статус награде.

Заједничко за Русе и Србе је да много причају о историји да је чак не познају довољно. Памтимо битке и страдања, али не знамо имена оних који су садили шуме, учили, лечили, градили мостове

• Недавно сте у једном интервјуу открили да подједнако волите и Србију и Русију те да вам је жеља да напишете странице нове историје која неће бити оптерећена идеологизацијом и стереотипима. Јесмо ли ми заиста народ који је оптерећен тим феноменима и јесмо ли спремни да прихватимо неку другачију слику од оне на коју смо навикли?

Ми, а кад кажем ми, у ову заменицу убрајам и Русе и Србе. Дакле, ми много причамо о историји, али је најчешће не познајемо довољно. Волимо да причамо о далекој прошлости, али не знамо историју наше породице, историју места у коме живимо. Не питамо се ко је саградио ову цркву или ову школу. Зато историју видимо као далеки мит или страшну и привлачну бајку. Памтимо битке и страдања, памтимо страшне ствари, али не знамо имена оних који су садили шуме, учили, лечили, градили мостове… Када би сваки мост, храм, тунел или фабрика били везани за лица или имена, било би мање стереотипа. Тако би наши градитељи и научници, инжењери и лекари, сликари и  наставници стали раме уз раме са нашим јунацима. Тада би у прошлост заиста стао део нашег садашњег живота, без идеологизације и стереотипа.

Руси су изградили све стратешки важне путеве на Косову, али и многе капиталне пројекте

• Када смо већ код историје, имате ли утисак да смо се као друштво о неке, за нашу историју битне личности огрешили препустивши их забораву?

Постоји узречица – нема историје, постоје само биографије. Историја су за мене људи. Нисам ја професор историје,  ја сам филолог. Занимају ме људи, а не датуми: сећање на њих, траг који су они оставили иза себе.. занима ме руска страница у историји Косова и Метохије. А када смо код те странице, ту је  и руско монаштво у манастиру Високи Дечани, који су чували манастир, почев од 1903. године до краја Другог светског рата. Руси су изградили све стратешки важне путеве који повезују Косово са Србијом, Црном Гором и Македонијом. Да…пројектовали су их руски архитекти, руски инжењери су се бавили градњом, а градили су их саперски пукови Кубанског и Донског корпуса, као и пук Првог армијског корпуса. То су путеви Косовска Митровица-Рашка, Косово Поље-Пећ, Куршумлија-Приштина.

Руски одреди су градили и сложене деонице путева који су пролазили кроз планинске венце: пут Пећ-Андријевица, чиме је повезао север Црне Горе са Косовом преко планине Чакор и Догановић-Тетово, повезујући косовску и македонску територију преко Шаре.

Урбанизацијски план Приштине је део руских архитеката али и зграда позоришта,први биоскоп, Гранд хотел. Да ли знате да су за термоелектране Обилић, акумулација Батлаве, хидроелектрана на реци Црни Дрин, процес мелиорационог система Метохије, организација шумарства такође заслужни Руси? Значајан је и допринос дасточарство буде постављено на научној основи, формирали су прву микробиолошку лабораторију.Такође, Храм у Урошевцу дело је руског архитекте као и конак у Грачаници, водовод у Патријаршији у Пећи и градски парк у том граду.

И много тога из спорта, школства или јуриспруденције. На пример, главни истражитељ војног трибунала Косовског војног региона био је Рус. Зато желим да се имена ових људи памте. Жеља ми је да се за њих чује и зна.

• Хоћете ли да откријете нашим читаоцима какве су ваше везе са Косовом и Метохијом?

Тако се десило да сам живела на Косову. Прво у Бостану код Новог Брда у махали Чуљковци, затим у Обилићу, па у Приштини. Живела сам као и сви: радила, одгајала децу, дружила се, волела људе који су ми били комшије, који су ми помагали, који су ми постали род. Много волим косовце: они су добри и поштени људи. Људи који знају шта је добро, а шта зло. Стрпљиви и воле своју земљу. Ја и себе убрајам у тај свет. И шалим се понекада, да постоје косовски Срби, косовске Албанци, а да ја припадам косовским Русима.

• На основу ваших претходних интервјуа закључујемо да живите на релацији Косовска Митровица – Београд – Русија и да се свуда подједнако осећате као своја на своме. Колико су људи у Русији с којима радите и с којима сте у свакодневном контакту упознати са оним што се дешавало на Косову и Метохији пре и после 1999. године? 

Људи у Русији можда не знају шта се овде тачно дешава, али су свим срцем били против неистине, против насиља, а бомбардовање и јесте смрт и насиље. Нико нормалан неће подржати смрт и насиље, кријући се иза неких парола и речи. Некада давно имала сам веома популаран блог. За то сам чак добила награду 2005. године. Мој блог је био о Србији, српској историји, култури и био је веома популаран. Људи су читали, постављали питања, упознавали Србију. И данас сам јако поносна на тај део мог живота.

Аутори првог југословенског стрипа нису Американац Џорџ Стрип и Југословен Владимир Чилић, како је написано на страницама „Крвавог наслеђа“

• Ви сте заиста једна свестрана личност чија су интересовања за уметност, културу, визуелну и књижевност за децу, фолклор и постфолкор, анимацију, а посебно за стрип. Сада нам откријте шта то повезује руску и српску стрип сцену?

Такође људи. Људи су суштина свега. Његова основа. Десило се да је почетком 30-их година, када је почела историја српског стрипа, у тај подухват буде укључено много руских имена. Заправо, највећи издавачи стрипова били су Руси: Александар Ивкович и Анатолиј Иванович (Прицкер). Први југословенски стрип „Крваво наслеђе” нису направили Американац Џорџ Стрип и Југословен Владимир Чилић, како је написано на његовим сраницама, то су били Руси: сликар Јуриј Лобачов и сценариста Вадим Кургански. За српски стип су заслужни Николај Навојев, Сергеј Соловјов, Константин Кузњецов, Алексеј Ранхнер, Иван Шеншин, Владимир Жедрински, Всеволод Гулевич…

• Када бисте требали да направите стрип, који период из наше  богате историје би вама послужио као одличан мотив и прича за стрип?  

Они су већ су написани: „Баш-Челик“, „Женидба цара Душана“, „Чардак ни на небу ни на земљи“, „Пропаст града“ то су све дела Лобачова. Прошле  године изашао је трећи том сабраних дела Лобачова, који је приредила издавачка кућа „Макондо“, сада је у припреми и четврти том. „Смрт Смаил Аги-Ченгића“, „Женидба Максима Чарнојевића“, „Комнен Барјактар”, ” Хајдуков син” – све је то дело Николе Навојева. „Краљевић Марко“ и „Књаз Милош“ као и “ Грађанка на престолу” који говоре о последњим данима династије Обреновић ауторска су дела Константина Кузњецова. Стрип „Бановић Страхиња“  дело је Николаја Тишченка. Све су то дивне приче. И треба их вратити читаоцима да поново буду прочитане.

• Да ли вам се прича о Новом Брду, легендама и историјским подацима везаним за овај средњовековни град као и његов пад, суров обрачун са житељима, после његовог пада у руке турског освајача, учинила занимљивом тако да би могла да буде преточена у  филмску причу попут „Троје“ или у стрип?

Већ постоји такав стрип зове се „Мач судбине“ то је прича о историји средњовековне Србије, Всеволода Гулевича. То је спој епске историје и фантастике, али и стварне приче о Србији. Наравно, прича о Новом Брду – граду злата и сребра, увек инспирише и вечити је изазов да се од ње лако може направити неки нови стрип или ТВ серија. Потребно је да постоји жеља,новац али и сценараиста и редитељ који заиста познају своју историју и воле своју земљу.

И. Миљковић