Проф. др Радивој Радић: Савременици смо ретроградних друштвених процеса у читавом свету

Иван Миљковић 28. јун 2022.

1.122

Историчар – византолог, проф. др Радивој Радић каже да је међународна политика израсла у наказно чудовиште спремно да руши све пред собом те додаје да на том плану ни историјске истине нису поштеђене.

У интервјуу за Ризницу професор Радић говори о томе колико је Видовдан присутан у нашој колективној свети али и о појму „постистине“ и опасности присвајања српског верског и културно историјског наслеђа

Колико је Видовдан значајан за очување националног идентитета српског народа?

У питању је феномен који се означава као „култура сећања“ и за који стручњаци сматрају да је универзалан и сажет у одговор на суштинско питање „Шта не смемо да заборавимо?“ Штавише, тамо где је ово питање централно и где одређује идентитет и саморазумевање групе може се говорити о „заједници памћења“. Када је реч о српском народу, може се рећи да је сложени историјски, социолошки, етнолошки, па и психолошки комплекс који означавамо појмом Видовдан, кроз дуг процес израстао у вертикалну хронолошку осовину и својеврсну духовну ружу ветрова, дакле, у стожер националног идентитета српског народа.

Како тумачите иницијативе појединаца да се Видовдан представи као назадно, националистичко слављење „култа смрти“?

Ако бисмо тако размишљали, онда бисмо слављењем „култа смрти“ могли да означимо и чувени догађај из античке историје, битку у Термопилском кланцу (480 г. пре Христа), када је Леонида, краљ Спарте, са три стотине својих ратника, јуначки погинуо у неравноправном боју са Персијанцима. Посреди је догађај који је као пример херојства и узвишене моралности ушао у уџбенике не само Грка него и многих савремених народа. У нашем случају, реч је о начелима која су се таложила вековима, која су издржала суд времена, која се морају уважавати и којима се не смемо ругати.

Током последњих деценија косовски мит је злоупотребљаван и коришћен у приземне политичке сврхе.

Да ли се национални косовски митови могу мењати и да ли њихово свесно напуштање значило и наш крај?

Утисак је да су неки из наше средине дословце и буквално схватили процес глобализације и феномен космополитизма о којима се у савременом свету много говори и чак испредњачили у односу на схватања интелектуалаца у друштвима која су цивилизацијски испред нас. Једноставно речено, Француз је најпре Француз, па тек онда космополита и грађанин света, Рус и Немац такође. Проблем видим и у томе што је током последњих неколико деценија косовски мит злоупотребљаван и коришћен у приземне политичке сврхе. То му је, неспорно, нанело много штете и унеколико запретило да га девалвира. Хоћу да верујем да код нас није на сцени свесно напуштање једног националног мита. Како било, косовски мит остаје међу Србима као својеврсно опште место у националном културном идентитету.

Биографија

Радивој Радић српски је историчар (византолог), универзитетски професор и научни радник.Рођен је уЛивну, 22. јануар 1954.године. Дипломирао је на београдском Филозофском факултету на групи за историју 1980. године. Децембра 1985. године одбранио је магистарску тезу „Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века“. Докторску дисертацију „Време Јована В Палеолога“ одбранио је у децембру 1991. на Филозофском факултету у Београду. На постдокторском усавршавању био је 1997/1998. у Центру за византијске студије Дамбертон Оукс у Вашингтону. У Византолошком институту САНУ запослен је од 1978. Од 1994. Запослен је на Филозофском факултету у Београду, као доцент, а од 2007. је редовни професор и шеф Семинара за византологију.Предаје и на Филозофском факултету у Бањалуци од јесени 1994, као и на илозофском факултету у Нишу од јесени 1999. године. Историју Византије, а донедавно (новембар 2010.) и Историју Старог века предаје и на Филозофском факултету, Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.До 2007. Радивој Радић је учествовао на тридесетак научних скупова у земљи и иностранству и објавио је преко 120 научних радова. За књигу „Време Јована В Палеолога (1332—1391)“ године 1993. добио је Октобарску награду града Београда за науку. Сарадник је и „Енциклопедијског просопографског лексикона византијске историје и цивилизације“ који се издаје у Атини, као и члан редакције Зборника радова Византолошког института (ЗРВИ) и Српског комитета за византологију.За књигу „Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету. Поред академске каријере, Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке и посебно византијске историје.

Да ли Косово одређује културни и духовни идентитет Срба?

У народу схваћена као средишњи догађај свеукупне српске средњовековне историје, Косовска битка је временом задобила особености националног мита. Томе је погодовала и чињеница да је савремених података о самој бици било веома мало. Тако је дошло до тога да историјско језгро буде заоденуто велом легенде, која је, опет, постепено ширена, унапређивана и, напослетку, преобликована у мноштво слојева нарацитивне традиције. Овај модел био је веома подесан за одређивање и промовисање моралних образаца и вредности у дугим и тегобним вековима туркократије када српске средњовековне државе више нису постојале. Уз то, сећање на давно прохујалу средњовековну прошлост не само да је било уграђено у фолклор и усмену традицију, него је и очувало метафизичку свест о српској државности. Меродавни стручњаци сматрају да у читавој европској историји није могуће наћи било какво поређење са снажним утиском и последицама које Косово – са идејом жртве, мучеништва и поимања „свете земље“ на којој се битка одиграла – има на српски национални психолошки профил.

Сведоци смо да се однедавно појавио и проблематичан појам „постистине“ или „проглашене истине“ у коме се истина у најмању руку релативизује, а у ствари умногоме деградира.

Албанска јавност на Косову и Метохији данас инсистира на теорији да су данашњи Албанци потомци Илира и да су им Срби по доласку на Балкан отели Косово, као и да су на темељима албанских цркава и манастира саградили своје. Шта је позадина оваквих тврдњи?

Албанци се у историјским изворима први пут помињу тек 1043. године и нису директни потомци Илира, како сматрају њихови научници. Сачувана историјска сведочанства јасно и недвосмислено казују да албанског присуства на данашњем простору Косова и Метохије до касног средњег века није било. Због тога се у помањкању било каквих историјски веродостојних аргумената посеже се лажима, полуистинама, фалсификатима. Све се то, наравно, чини у циљу доказивања наводне албанске вековечности на простору Косова. И, штавише, на њима се бесомучно истрајава како би им се, евентуално, удахнула некаква, макар слабашна, доза уверљивости. Упркос своје потпуне неутемељености, такве историјски произвољне, а албанској страни пожељне псеудоисторијске концепције, не би требало потцењивати.

Да ли је у том случају могуће да Албанци српско културно наслеђе на Косову и Метохији прогласи за косовско, односно своје?

На жалост у времену у коме живимо таква могућност постоји. Савременици смо ретроградних друштвених процеса у читавом свету у којима је политика, она међународна нарочито, израсла у наказно чудовиште спремно да руши све пред собом.

На том плану ни историјске истине нису поштеђене. Сведоци смо да се однедавно појавио и проблематичан појам „постистине“ или „проглашене истине“ у коме се истина у најмању руку релативизује, а у ствари умногоме деградира. „Ултрамодерна“, свеобухватна и застрашујућа реч, која нарочито вређа историчаре од заната, подразумева стање у коме су чињенице мање утицајне у уобличавању мишљења јавног мњења, док у први план избијају емоције и лична уверења. У том се појму, дакле, свесно замагљују границе између истине и полуистине, између истине и лажи, што, наравно, ствара додатну конфузију у којој се све расплињује у неки пожељни наратив, који се, опет, користи у разне, али најмање научне, сврхе. Никако се не можемо и не смемо ослонити на помало излизану флоскулу да истина и правда на крају увек победе. Не треба губити из вида чињеницу да њихова победа каткад дође касно, када су неки историјски процеси увелико и неповратно завршени, те оне само поприме обележја слабе утехе и недовољне сатисфакције. Потребно је, иако се то можда може учинити непотребним и бесмисленим, хитро реаговати на све покушаје да се наши споменици на Косову прогласе нечијим другим наслеђем. Наравно, свестан сам да то није нимало лак задатак.

А.И. – Г.М.

Тагови