Razglednica sa putovanja „Metohija za mlade“ i kofer pun utisaka

Malo je reći koliko je taj lični kontak nedostajao. Ne samo sa samim sobom, drugom osobom, već i sa našim narodom koji i dalje živi i obitava na ovom prostoru. Kao da smo iz te duge želje i vaskrsli još veću radost u odnosu  jedni sa drugima.

Tura je bila puna naročito mladih ljudi. Upravo su oni prvi put iskusili Kosmet doživljavajući ga kao veliko nadahnuće, ne očekujuću da će susresti iskonsku lepotu i radost. Proveli smo dve noći u Velkoj Hoči, uz vino i pesmu, nije bilo teško zavoleti te jako gostoljubive domaćine koji u svojoj skromnosti iznose na sto sve što imaju. Takvi zalogaji su slađi od meda. Radovali smo se tolikoj deci na ulici, koja trče i iz sveg glasa dovikujući: Stigli su, stigli su gosti! Radovala nas je činjenica ove graje koja ispunjava uho ispunjeno prznim šumovima autobusa. Koliko su lepa ta deca, iskrena, nasmejana… Koliko je života u njima usled svepšteg ovog neživota, kako se mnogima činilo.

Liturgiju smo u subotu dočekali u manstiru Svetih Arhangela kraj Prizrena, uživajući u molitvenom nadahnuću novog parohijskog sveštenika crkve Svetog Đorđa u Prizrenu oca Jovana Radića. Odgovarali smo skromnim glasovima na njegove molitvene vapaje za spasenje roda ljudskog. Dočekao nas je kasnije i u njegovom domu, Crkvi Svetog Đorđa, gde smo zajedno služili Akatist Presvetoj Bogorodici. Svako od putnika je dobio da čita na molitvi po jedan ikos i jedan kondak, svako ko je želeo da učestvuje u ovom sabranju.

Dan je bio ispunjen posetom Višegrada, starog utvrđenja kraj Arhangela na koji smo se uspeli po prelepom danu gledajući Prizren iz ptičije perspektive, poseti Bogorodice Ljeviške – toj nezemaljskoj lepoti njenog hraniteljskog uporišta, i mini koncertom, koji je bio posvećen starim prizrenskim pesmama pod diregentskim harmonikaškim rukama neprevaziđenog i čuvenog Orahovčanina – nastavnika muzike i kompozitora Gavrila Kujundžića. Sproveo nas je nastavnik kroz tadašnji svet, život, običaje, kroz sva radovanja i tugovanja tadašnjeg naroda, koje se skoro ni po čemu ne razlikuje od sadašnjeg. A koncert smo spontano nastavili u Orahovcu, u dvorištu porodice Radić, gde se pevalo i točilo vino. Uvereli smo se tada da Orahovac mora da postane neizostavna tačka obilska svake ture koja pohodi Kosovo i Metohiju. Njima je moralna podrška opstanka najpotrebnija kako bi iz svoje dve ulice u kojima žive, upravo ovim posetama ljudi sa strane dotakli čitav svet. Bilo je te večeri puno žamora na ulicama Orahovca, kao da se slavila slava.

Nedelja je liturgijski otpočeta u prestonom gradu, u crkvi Svetog Đorđa, zajedno sa Prizrencima, đacima Bogoslovije i njihovim profesorima. Više nismo bili sigurni da li smo zaista i dalje na zemlji, ili nas je molitva uzdigla međ’ nebeske stanovnike. Kako je lepo biti nebeski stanovnik! Nama su se čuvari Prizrena takvima i učinili. Dalje smo nastavili na Kaljaju, zatim do Crkve Svetog Spasa, crkve Svete Nedelje, crkve Svetog Pantelejmona koja se sada obnavlja voljom i doprinosom mnogobrojnih priloga naroda širom Srbije i Crne Gore. Nastavili smo dalje put Beograda, ne ostavljajući priliku da posetimo i najlepšu zadužbinu velikog kralja Milutina, u kojoj čak i trava raste odajući počast njegovom zadužbinarstvu.

Vredi spomenuti da nam se na putovanju priključio i prijatelj iz Kine Kingbo koji je plakao u Arhangelima od doživljene lepote, devojka koja se doselila iz Australije u Srbiju ne propuštajući priliku da poseti naše svetinje, iznenađenja dubinom stradanja, momak koji za par dana odlazi na privremeni rad u Ameriku, dve drugarice iz srednje škole Natalija i Anđela sa majkom Marijom, Danica koja je plakala nad svakom ikonom, nad svakim detetom i crkvom, dvojica kumova koji su prvi put na Kosmetu a koji su kod kuće ostavili žene da ih čekaju sa malom decom, mladi bračni par iz studentskih domova, novopečeni mladenci, sestre Danijela i Andrijana koje su pitomom ljubavlju širile radost… Kao i mnogi drugi koji su svojom pojavom i pridruživanjem obeležili ovo putovanje.

I naš je duh počeo da se obnavlja, upravo kao crkva, i počeli smo ga da gradimo na najstabilnijim temeljima, na Kosovu i Metohiji.

Sada se svako svojoj kući vratio sa dva krila, jedno mu je krilo Kosovo, drugo je Metohija. Oba snaže i krepe, oba obnavljaju i raduju.

Piše: Mirjana Barać, učesnica karavana „Metohija za mlade“

Izvor: Radio Slovoljubve