Друштво

Реч науке мора бити далекосежна, када не познајемо своју прошлост не можемо правити разлику између псеудоисторије и историје

Косово и Метохија је европска ризница средњовековне историје, а резултати истраживања која су до сада обављени нису прихваћени само у нашим научним круговима већ и у европским и светским, каже историчар из Косовске Каменице,  Немања Васић. Његов колега, антрополог и етнолог Слободан Миљковић каже да се идентитет једног народа, између осталог, заснива и на колективном сећању. Додаје да су легенде, записи, топоними, писани трагови, као и материјална наслеђа потврде порекла и припадања једног народа неком географском подручју. Коментаришући најновије наводе појединих албанских историчара који доводе у питање тапију над српском средњовековном баштином на Косову и Метојхији,  Васић и Миљковић су једногласни у оцени да наша наука, а самим тим и истраживање културне баштине Срба на Косову и Метохији нису настали јуче, већ да имају много дубље корене.

Мало – мало па српску јавност заталаса изјава каквог албанског псеудоисторичара, коју приштински медији, вероватно по директиви, „ископају“ однекуд, како би својој јавности предочили да српски верски и историјски споменици заправо нису њихови.

Последњу у низу опасних историјских манипулација изрекао је за Коху професор историје Бедри Мухадри, који цени да Немањићке задужбине нису српске. Ово је само последња у низу манипулација за којом посеже косовска псеудонаука којој за овакве делатности медијска подршка не мањка.  

Почело је од новобрдског храма Светог Николе, некадашње Митрополије, за кога косовски историчари тврде да је био католичка црква. У реаговању на опасне игре Приштине, Епархија рашко – призренска је саопштила „да се у ови подухвати противни јасном ставу Ватикана којим се  Римокатоличка црква на Косову инструментализује. Подсећа се такође да је папски нунције задужен за Косово, надбискуп Jean Marie Speich, прошле године пренео јасну поруку папе Фрања, након писма Патријаршије из Београда због злоупотребе остатака православног храма у Новом Брду, да косовски римокатолици неће учествовати у таквој политици која угрожава односе хришћана у Европи и мир међу народима на Косову“.

Наука против псеудонауке у служби актуелне политике

Историчар из Гњилана који живи и ради у Косовској Каменици, Немања Васић каже да  историја има свој научни апарат, односно начине како доћи до онога што се зове историјска истина, те да поновно доказивање научно доказаних ствари није неопходно.

„Наша наука, а самим тим и истраживање културне баштине Срба на Косову и Метохији није настала јуче, већ има дубље корене. Можемо их пратити још од 19. века, под условом да говоримо о озбиљној науци која је дала и даје своје резултате. О српскиој културној баштини је написано много у научним круговима, али и даље се пише. Косово и Метохија је европска ризница средњовековне историје. Самим тим, резултати који су до сада објављени нису прихваћени само у нашим научним круговима већ и у европским и светским“, подсећа Васић.

Млади историчар, добитник више признања из ове области, каже да наука не сме да има етничку ноту испред себе, јер онда не служи у сврху науке, трагања за доказима и оним што се зове научна истина. 

„Мишљења сам да на Косову проучавање историје и изношење историјских резултата нема свој научни циљ, већ је у служби политике актуелне власти. Борити се са тежњама оних који себе сматрају историчарима, иако у већини случајева то нису, нема никаву сврху. Зашто? Јер немамо исте циљеве. Наши циљеви би требало да стреме ка научној истини и ка ничему другом“, појашњава Васић.

Истиче да  шира јавност на Косову не жели да прихвати научну истину поткрепљену чињеничним доказима те да је под константним притиском псеудоисторијских прича које у позадини имају другачији циљ.  

„Све док је тавко стање ствари, никаквих помака неће бити, а својатање српских културно истиријских споменика ће се наставити“, сматра Васић и додаје да у таквој стварности, речи људи од науке неће бити далекосежне.

Откуд потреба за присвајањем историјске, верске, културне, материјалне или нематеријалне баштине српског народа на Косову и Метохији од стране албанског? Одговор смо потражили од етнолога, антрополога и социолога из Косовске Каменице Слободана Миљковића.

„Идентитет једног народа, између осталог, заснива се и на колективном сећању, односно на његовој историји. Из тог разлога, легенде, записи, писани трагови, али и материјална наслеђа потврђују порекло, али и потврду географске средине или подручја где је тај народ живео или још увек живи. Без тих трагова, али и топонима, који су у дубоком трагу, идентитет не стоји на чврстом темељу“, каже Миљковић.

Он тврди да су управо то разлози потребе за својатањем и отимањем српског културног наслеђа, односно да се над њиме изврши „замена власника“.

“Креирање такве историје представља опасност, није безазлена ствар, јер је квази историја она која није утемељена на историјским чињеницама, већ је потпомогнута продуженим рукама законодавне и извршне власти“, појашњава Миљковић.

Манастир Убожац – православна задужбина

После новобрдског храма Светог Николе, на удару псеудоисторичара (читај присвајача) нашао се и манастир Убожац, чије се добро очуване зидине налазе на крајњем истоку Косова, у атару Косовске Каменице.

Приштинска ТВ Кљан Косова, о срушеној православној богомољи из 16. века направила је прилог не либећи се да утврди да је то римокатоличка црква.  

„Убожац представља један од бисера архитектуре, и заиста, жалосно је што се сетимо неких од објеката тек када неко покуша да нам их отме. И сама српска заједница, одаје се утисак, да се не посвећује довољно очувању, историјском значају и значају за идентитет, када су у питању сакрални објекти“, изричит је млади антрополог, етнолог и социолог Слободан Миљковић.

Манастир Убожац се налази на неколико километара источно од Косовске Каменице, у атару села Горње Мочаре. Изграђен  је у 16. веку (1548.) године и задужбина је охридског архиепископа Прохора (1525-1550).

„Архиепископ Прохор је цркву посветио Вавдењу Пресвете Богородице, и тако је било све до 18. века када је богомоља посвећен Св. Марку чији се дан и данас обележава као храмовна слава“, појашњава Немања Васић.

Позивајући се на научно историјске и археолошке радове који говоре о овом културном и верском бисеру, Васић наглашава да су извори који дају податке о манастиру Убожац, још из времена његове градње или из каснијег периода.

„Запис на Јеванђељу које је неки поп Лука из Кратова донео 1548. за потребе службе у тек основаном манастиру, данас се чува у архиву САНУ. Дефтер Султана Селима III,  који је настао за потребе прикупљања пореза, где се помиње и манастир Убожац, на натпису над улазом у манастир Пива у данашњој Црној Гори такође се помиње манастир Убожац. Пећки поменик из XVII века, патријарха српског Пајсија као и поменик који се чува у Универзитетској библиотеци у Одеси помињу Убожац“.

Васић подсећа да је о манстиру писао и један од утемељивача историје у Србији, Стојан Новаковић. Додаје да су на основу археолошких радова, у периоду од 1963. до 1967. године,  изнети истраживачки резултати које је археолог Бранислав Тодић искористио за писање чланка који је доступан широј јавности.

“На основу свега знамо да је манастир саградио већ поменути охридски архиепископ Прохор, те 1548. године. Прва половина XVI века била је веома бурна за српски народ на овом простору“, подсећа Васић и појашњава:

„Државу је освојило Османско царство, а после тога 1463. укинута је и Пећка патријаршија, која ће бити обновљена тек 1557. неколико година након грађења манастира Убожца. Јурисдикцију на овом делу Косова и Метохије имала је Охридска архиепископија, те је њен архиепископ Прохор одлучио да сагради манастир у овим крајевима. Храм је био дужине 9,2, а широк 7,3 метара. Имао је крстообразну основу у виду правоугаоника које је проширен бочним конхама (полукуполама) и апсидом. Конха и апсида су у унутрашњости полукружне док споља троугласте. Грађен је ломљеним каменом са много креча и опеке. Узор за овакав изглед манастира архиепископ Прохор је пронашао у светогорским манастирима.“

Убожац је био богато украшен биљним и зооморфним мотивима и орнаментима чији су делови и данас сачувани и могу се видети. Манастир је на западној страни поседовао и двоспратну грађевину, чије је приземљу имало економску намену, док се на спрату налазила монашка трпеза. На јужној страни су биле монашке келије. Остаци манастирског конака видљиви су и данас.

“Када је 1557. године обновљена Пећка патријаршија, бератом султана Сулејмана, манастир је потпао под јурисдикцију Пећке патријаршије. Имао и велико братство и на основу историјских извора позната су нам и имена неколико монаха која су обитавала у манстиру 1620. године, то су игуман Лаврентије, јеромонаси Јефтимије, Нестор и Јоаким, а 1623. помиње се и нови игуман Нектарије“, појаснио је Васић.

Архиепископ Прохор је овом манстиру доделио ставропигијски положај и такав статус задржао је и при Пећкој патријаршији, то значи да је био под директном управом пећког патријарха, а не локалних епископа.

“Врло је занимљива чињеница да је у овом манастиру сахрањен и један српски патријарх. У питању је патријарх Саватије (1585-1586). О томе говори поменути натпис у манастиру Пива, чији је ктитор био сам Саватије. На натпису пише да је патријарх Саватије изненада преминуио те да је сахрањен  у манстиру Убожцу. Колико је овај догађај био битан и колико је манастир задобио на значају говори и чињеница да је сваког 11. октобра на дан смрти патријарха Саватија, пећки патријарх вршио богослужење у част почившег патријарха српског.“

Крај XVII века донео је за српски народ много недаћа али и наде. У том периоду манастир губи своје братство. После прве Велике сеобе Срба под вођством патријарха пећког Арсенија III Чарнојевића, по свему судећи, одселило се и локално и убожачко братство. После тога, у изворима, манастир не налазимо као жив.

 У XVIII веку, по Атанасију Урошевићу, долази до новог насељавања ових крајева српским становништвом. Новопридошло становништво је из незнања манастир посветило Светом Марку  те се он налази у изворима као манастир Убожац или манастир Светог Марка. И данас се на празник Светог Марка Срби окупљају крај темеља старог храма.  

Васић наглашва да Манастир Убожац и даље има велики духовни значај за преостало становништво у овим крајевима.

„Са још неколико манастира и цркава које су старије и датирају још из средњег века, Убожац је духовни темељ верујућег становништва и утолитељ духовне глади човека. Народ га чува од заборава и врло често му се враћа, исто као у XVI веку када је и саграђен.  Када изнесемо чињенице и резултате истраживања о овом манастиру, увиђамо да, назови тврдња да је то био католички манастир, како је данас сервирају одређени псеудоисторичари, није тачна. Мислим да прилог који је направила албанска телевизија није имао добру и истинољубиву намеру. Наука мора да буде отворена за сваки разговор, али понављам, само ако научну тачност ставимо за свој циљ“, категоричан је Васић.

Локално становништво Убожац назива још и Рђевац. Није познато одакле тај назив. Чак ни мештани оближњег Горњег Мочара нису сигурни откуда то име.  Једни тврде да су чули да некада ту није било воде, па отуда тај назив. Међутим, обилазећи манастир наишли смо на бунар бистре, хладне воде и две кафе које су највероватније оставили овдашњи чобани како би се расхладили док су им стада на испаши. Питка и хладна манастирска вода окрепи и врати снагу, баш као и слатке дивље крушке око манастирских зидина. 

Социолог Слободан Миљковић који је мастер студије етнологије и антропологије завршио у Београду, каже да се због познате историје манастира, писаних трагова и археолошких истраживања, не сме доводити у питање чије је Убожац наслеђе, као ни којој фракцији хришћанске цркве је припадао.

„Због недостатака одређених елемената којим би се потврдио идентитет неког народа, дешава се опасност синкретизма, али у последње време још опаснијег фалсификовања историје. Из тог разлога доводи се у питање и стручност и објективност науке, јер управо изјаве које чујемо у појединим албанским медијима, поткрепљују се само лаичким претпоставкама, без доказа и чињеница, и још горе одбацивањем постојећих писаних трагова не само српске, већ и светске историјске науке“, каже Миљковић.

Немања Васић тврди да ниједан детаљ око манастира Убожац није био прекривен никаквим велом тајне већ да нису довољно читани.

„Сви историјски извори као и научни резултати су одавно доступни и захваљујући данашњој технологији можемо их наћи на интернету. Такође, снимљено је и неколико прилога о овом манастиру од стране српских медија, али они, на жалост, нису имали неки одјек код шире јавности. Мислим да је код нас Срба, уопште проблем интересовање за своју прошлост и разликовање псеудоисторије и историје као науке. Али то је већ нека друга прича о којој треба размишљати и којом се треба озбиљније бавити“, закључио је Васић.

Иван Миљковић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close