Rodolf Arčibald Rajs, Švajcarac čije srce počiva na Kajmakčalanu

Švajcarski forenzičar, publicista, veliki prijatelj Srba i Srbije, doktor hemije i profesor na Univerzitetu u Lozani Rodolf Arčibald Rajs rođen je 8. jula 1875. godine u Hauzah Badenu.

Istakao se kao kriminolog radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svetskog rata.

Rođen je kao osmo dete, od ukupno deset, Ferdinanda Rajsa, zemljoposednika, i Pauline Zabine Ane Gabrijele, u mestu Hehcberg, u južnonemačkoj pokrajini Baden. Posle završenog osnovnog i srednjeg obrazovanja u Nemačkoj, otišao je zbog lošeg zdravstvenog stanja na studije u Švajcarsku.

Zvanje doktora hemije stekao je već u 22. godini, i biva izabran za asistenta za fotografiju, a potom je postao priznati docent za tu oblast, na Univerzitetu u Lozani. Za redovnog profesora kriminalistike imenovan je 1906. godine. Kao profesor bavio se predano naučnim radom i stekao ugled kriminologa svetskog glasa.

Godine 1912, za vreme Prvog Balkanskog rata, bio je reporter u Solunu. Nikola Colović opisuje Rajsa kao velikog ljubitelja srpske šljivovice.

Na poziv srpske vlade Rajs je 1914. godine došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom. Napisao je mnoge knjige i radove povodom toga, a često je slao izveštaje koji su objavljivani u uglednom časopisu neutralne Švajcarske, Gazet. Time je kao ugledni profesor i kriminolog izveštavao svet i kvario propagandnu sliku Nemaca i Austrougara o Srbima kao divljačkom narodu.

Bio je član delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika-seljaka i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji.

Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine. Posle rata modernizovao je tehničku policiju pri Ministarstvu unutrašnjih poslova nove države. Tadašnja kriminalistička tehnika po mišljenju američkih istraživača koji su putovali po Evropi ciljno proučavajući ovaj vid policije, bila je na veoma visokom nivou. Međutim, Arčibald Rajs, razočaran nekim negativnim pojavama u društvenom i u političkom životu povukao se pred kraj života iz svih javnih funkcija. Živeo je skromno u svojoj vili „Dobro polje“ u naselju Topčider u Beogradu, gde je i umro.

Jedan od amfiteatara na Kriminalističko-policijskom univerzitetu u Beogradu nosi njegovo ime.

U septembru 1928. godine Rajs je nameravao da ode iz Kraljevine SHS. U intervjuu za Politiku izjavio je:

Ali, svako strpljenje ima svojih granica. I moje je iscrpljeno do najdaljih granica. Moj rad se toliko ometa i bagateliše, da mi se dovoljno stavlja na znanje kako vam više nisam potreban“.

Rajs dalje objašnjava kako je sa prijateljima iz mnogih beogradskih društava godinu dana radio na organizaciji proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta:

„Međutim, gospodin dr. Marinković, ne obaveštavajući o tome odbor, negirao je ceo taj posao. Određen je jedan novi odbor koji će da pripremi proslavu. A proslava je zakazana za osmi oktobar. Zašto? Kakav je to znameniti dan osmi oktobar u istoriji vašega naroda.”

Preminuo je 8. avgusta 1929. godine u 4.30 sati, u Beogradu. Uzrok smrti bila je moždana kap kao posledica žučne svađe sa prvim komšijom, bivšim ministrom, Milanom Kapetanovićem koji ga je po nekim svedočenjima opsovao.

U tri sata popodne, 9. avgusta 1929. godine, telo dr Rajsa bilo je preneseno automobilom u Opštu državnu bolnicu, gde je, prema poslednjoj želji pokojnikovoj, trebalo da se izvadi njegovo srce radi prenosa na Kajmakčalan. Sekciju je izvršio prof. dr Milovan Milovanović. Potom su posmrtni ostaci Rajsa preneseni u Oficirski dom, gde su bili i izloženi na počasnom katafalku, sve do sahrane, koja je obavljena 10. avgusta 1929. godine, u popodnevnim časovima, na topčiderskom groblju. Sahranjen je sa vojnim počastima i po pravoslavnom obredu, kraj svoje miljenice male Nade Favra. Činodejstovao je obavio karlovački vladika Irinej sa 15 sveštenika. Na sprovodu su uzeli učešća pored izaslanika kralja Aleksandra I Karađorđevića, predstavnika Vlade, predstavnika građanskih i vojničkih vlasti, ogromnog broja naroda, raznih kulturnih i humanih organizacija, i veliki broj ratnika, drugova sa fronta Arčibalda Rajsa. Po završetku opela pristupilo se oproštajnim govorima.

Po sopstvenoj želji njegovo izvađeno srce odneseno je u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta. Na urni (koja je polomljena prilikom jednog naleta Bugara u Drugom svetskom ratu) je pisalo

„Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana

Zlatno srce spava,

Prijatelj Srba iz najtežih dana,

Junak Pravde, Istine i Prava,

Švajcarca Rajsa, kom` nek je slava.“