Друштво

Школа у време короне: Околности и потреба и од лаика направе зналца

Професорка српске књижевости и језика у ОШ „Краљ Милутин“ у Грачаници, Мирјана Петковић за портал Ризница. нет преноси своја искуства у вези са онлајн наставом која је уведена због пандемије вируса ковид – 19.   

Причу о настави на даљину започећу једном дигресијом на Ћопићевог дједа Рада и његовим односом према иновацијама о којима је имао негативан став, а којима је приступао с неповерењем због свести о многим непознаницама у вези са њима.

Генерацијски и професионално припадам периоду преласка традиционалног у савремен облик рада, са оскудним знањем из области модерне технологије, а посебно са терминима везаним за њу. Налик дједу Раду, сумњичаво сам проучавала препоруке за иновације у свакодневној настави, држећи се сигурног тла, традиционалних облика извођења наставе.

Устаљене ритмове наших живота је, ненадано, променио коронавирус. Попут бујице стизале су вести о трагичним последицама ове пошасти. Све је нагло промењено. 

Суочени са светском пандемијом, сви смо осећали немир и страх. Моје искуство је искуство већине. Заустављена у својим свакодневним професионалним обавезама, пред новим и непознатим изазовом, ускомешаних осећања, кренула сам, као и све моје колеге, у организацију наставе под новим околностима. Формирала сам групе ученика по одељењима, на вибер апликацији, дозвољене препоруком надлежног Министарства. И сама усвајајући нова знања о могућностима онлајн комуникације, приступила сам формирању гугл-учионица.

Онлајн наставни процес наставили смо и он се до данас одвија без икаквих проблема.

Квалитет свог рада, као и одговоре на питања да ли је оно шта и како радим исправно, могла сам да проверим на нивоу многих искустава мојих колега. Наиме, на једној друштвеној мрежи, у групи чији сам члан, а која има више од 27. 000 просветних радника, током периода су се размењивале препоруке, савети, искуства, нудиле и пружале сваке врсте помоћи и подршке од непроцењивог значаја за рад сваког појединца. Упркос стресу изазваном огромним притиском и новим околностима, поносна сам на чињеницу да су просветари учинили херојски подвиг.

Организовање наставе на РТС-у и препоруке за почетак процеса рада на даљину имали су вишеструки ефекат: ученици се у међусобном, као и у контакту са својим предметним наставницима прилагођавају новим околностима, усвајају и практично употребљавају нове алате које нуди савремена технологија, обнављају,утврђују и усвајају нова знања предвиђена планом и програмом те тако одржавају радне навике.

На питање колико је било тешко и напорно, и мени,а и мојим ученицима, одговориће овај цитат из домаћег задатка једног од њих под насловом Чежња за даљинама:

„ …Гледао сам и чезнуо. А сада је, нећете веровати, моја чежња ту, поред и око мене.Тако близу, а никада даље. Због тога што је човечанство и после Месеца желело даље, због свих експеримената који нас одводе даље, сада смо заробљеници својих домова. Даљина за којом чезнем је на пар стотина корака од мог „леденог дома“. Звучи чудно, али та даљина је моја школа…. Много је монотоније одједном. Када бих своју чежњу да смирим, приђем мајци. Али, и она је од недавно постала челична, ледена машина.“

(мајка је просветни радник, везана за рачунар и онлајн наставу)

Сада бих се вратила  на почетак мог излагања, наравно, са искуством онлајн наставника. Дјед Раде остаје у драгоценим Ћопићевим причама, а ја бих извела закључак да околности и потреба умеју да од лаика направе зналца. Нова, модерна технологија је послужила сврси и драгоцена је у правилној употреби.  

Ипак, жива реч, поглед и блискост су незаменљиви и сви жељно очекујемо повратак у своје школе.

Пише: Мирјана Петковић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close