Škola u vreme korone: Okolnosti i potreba i od laika naprave znalca

Profesorka srpske književosti i jezika u OŠ „Kralj Milutin“ u Gračanici, Mirjana Petković za portal Riznica. net prenosi svoja iskustva u vezi sa onlajn nastavom koja je uvedena zbog pandemije virusa kovid – 19.   

Priču o nastavi na daljinu započeću jednom digresijom na Ćopićevog djeda Rada i njegovim odnosom prema inovacijama o kojima je imao negativan stav, a kojima je pristupao s nepoverenjem zbog svesti o mnogim nepoznanicama u vezi sa njima.

Generacijski i profesionalno pripadam periodu prelaska tradicionalnog u savremen oblik rada, sa oskudnim znanjem iz oblasti moderne tehnologije, a posebno sa terminima vezanim za nju. Nalik djedu Radu, sumnjičavo sam proučavala preporuke za inovacije u svakodnevnoj nastavi, držeći se sigurnog tla, tradicionalnih oblika izvođenja nastave.

Ustaljene ritmove naših života je, nenadano, promenio koronavirus. Poput bujice stizale su vesti o tragičnim posledicama ove pošasti. Sve je naglo promenjeno. 

Suočeni sa svetskom pandemijom, svi smo osećali nemir i strah. Moje iskustvo je iskustvo većine. Zaustavljena u svojim svakodnevnim profesionalnim obavezama, pred novim i nepoznatim izazovom, uskomešanih osećanja, krenula sam, kao i sve moje kolege, u organizaciju nastave pod novim okolnostima. Formirala sam grupe učenika po odeljenjima, na viber aplikaciji, dozvoljene preporukom nadležnog Ministarstva. I sama usvajajući nova znanja o mogućnostima onlajn komunikacije, pristupila sam formiranju gugl-učionica.

Onlajn nastavni proces nastavili smo i on se do danas odvija bez ikakvih problema.

Kvalitet svog rada, kao i odgovore na pitanja da li je ono šta i kako radim ispravno, mogla sam da proverim na nivou mnogih iskustava mojih kolega. Naime, na jednoj društvenoj mreži, u grupi čiji sam član, a koja ima više od 27. 000 prosvetnih radnika, tokom perioda su se razmenjivale preporuke, saveti, iskustva, nudile i pružale svake vrste pomoći i podrške od neprocenjivog značaja za rad svakog pojedinca. Uprkos stresu izazvanom ogromnim pritiskom i novim okolnostima, ponosna sam na činjenicu da su prosvetari učinili herojski podvig.

Organizovanje nastave na RTS-u i preporuke za početak procesa rada na daljinu imali su višestruki efekat: učenici se u međusobnom, kao i u kontaktu sa svojim predmetnim nastavnicima prilagođavaju novim okolnostima, usvajaju i praktično upotrebljavaju nove alate koje nudi savremena tehnologija, obnavljaju,utvrđuju i usvajaju nova znanja predviđena planom i programom te tako održavaju radne navike.

Na pitanje koliko je bilo teško i naporno, i meni,a i mojim učenicima, odgovoriće ovaj citat iz domaćeg zadatka jednog od njih pod naslovom Čežnja za daljinama:

„ …Gledao sam i čeznuo. A sada je, nećete verovati, moja čežnja tu, pored i oko mene.Tako blizu, a nikada dalje. Zbog toga što je čovečanstvo i posle Meseca želelo dalje, zbog svih eksperimenata koji nas odvode dalje, sada smo zarobljenici svojih domova. Daljina za kojom čeznem je na par stotina koraka od mog „ledenog doma“. Zvuči čudno, ali ta daljina je moja škola…. Mnogo je monotonije odjednom. Kada bih svoju čežnju da smirim, priđem majci. Ali, i ona je od nedavno postala čelična, ledena mašina.“

(majka je prosvetni radnik, vezana za računar i onlajn nastavu)

Sada bih se vratila  na početak mog izlaganja, naravno, sa iskustvom onlajn nastavnika. Djed Rade ostaje u dragocenim Ćopićevim pričama, a ja bih izvela zaključak da okolnosti i potreba umeju da od laika naprave znalca. Nova, moderna tehnologija je poslužila svrsi i dragocena je u pravilnoj upotrebi.  

Ipak, živa reč, pogled i bliskost su nezamenljivi i svi željno očekujemo povratak u svoje škole.

Piše: Mirjana Petković

Povezani članci

Back to top button