Златомисли

Сладолед: Историја најомиљеније посластице деце и одраслих

Како је настала омиљена посластица која вековима расхлађује и заслађује људе.

Традиција уживања у хладним посластицама дуга је хиљадама година. У леденим десертима уживало се по читавом древном свету, од Кине до Месопотамије.

Пре око 4.000 година Кинези су уживали у некој врсти смрзнутог сирупа. Вековима касније, око 400. године п.н.е., у Персијском царству пио се шербе. Овај напитак, који се служио хладан, као главни састојак имао је сируп од трешања, дуња или шипка, а хладили су га снегом. „Шербет“, „сорбе“ или „сируп“ рецепти су, али и речи које су потекле управо од тог древног напитка.

Историјски извештаји кажу да је и Александар Велики, који је освојио Персијско царство 330. године пре нове ере, уживао у хладним напицима који су били заслађени медом. Грци, а касније и Римљани, такође су прихватили обичај хлађења пића. У раним годинама Римског царства, банкети цара Нерона били су познати по воћним соковима који су били заслађени медом, а охлађени снегом. Вековима касније, током 1920-их, Марко Поло се вратио из Кине са рецептом за „лед са укусом“, а неки рецепти укључивали су и млеко.

ВАЖНИ САСТОЈЦИ

Ове посластице које су биле претеча сладоледа, било је могуће направити само ако сте у могућности да набавите снег или лед који се доносио из хладних планинских подручја или из замрзнутих језера и река. Становници који живе на планини би сакупили лед и спаковали га тако што би га прекрили или обложили сламом и гранама, како би смањили топљење, а онда га превезли низ планину у градска подручја.

На планинама су снег и лед били смештени у „леденим кућама“, а различите цивилизације су правиле различите варијације тих кућа. То су углавном биле коморе без топлоте и светлости, а често су се користиле и дубоке јаме, које су биле прекривене сламом или пиљевином.

Набавка леда била је сложена, што га је чинило веома вредном робом у старом свету. У средњем веку снег се још доносио са планина широм Европе. До 17. века, многа имања су имала приватне ледене коморе, а од 18. века у градовима су почеле да се граде велике ледене куће, а трговци су од врата до врата продавали велике блокове леда. У неким градовима трговину ледом су регулисале власти, које су одређивале цену, а онда и казне за илегалну продају. У Напуљу је 1807. године било 43 „продавца леда“, који су, како су их правила обавезивала, лед продавали само током лета.

Тачно време укључивања млека у смрзнуте десерте је тешко утврдити. Неки историчари верују да се та пракса прво развила у Азији, а да ју је у Европу донео Марко Поло, док други историчари кажу да је то мит.

Да би млеко и павлаку укључили у смрзнуту посластицу, кувари су користили ендотермички поступак. Они би састојке ставили у металну посуду, која би се затим ставила у већу канту напуњену ледом и сољу. Со би снизила тачку топљења леда који би „повукао“ топлоту из кремасте смесе која би се потом учврстила.

Први докази о употреби ове технике у Европи потичу из трактата који је 1550. објавио Блас де Вилафранка, шпански лекар са пребивалиштем у Риму. Техника се проширила по Италији, а 1558. године Наполитанац Ђанбатиста дела Порта, описао га је у свом раду Магиа натуралис (Природна магија): „Пошто прво шта људи желе да раде на забавама је да пију вино хладно попут леда, нарочито лети, научићу вас како се оно може само хладити, чак и смрзавати, а онда тако хладно пијуцкати. Сипајте мало вина у теглу и додајте мало воде да се брже смрзне; затим додајте снег у дрвену посуду и преко њега поспите кашику праха. Ставите теглу у снег и она ц́е постепено замрзнути.“ Нјеговим рецептом за смрзнуто вино, уједно је представљен и начин за прављења сорбеа.

У Напуљу је сорбе постао популаран више него било где другде у Европи, а 1690. године изашла је и прва књига о сорбеу (анонимног аутора), под називом „Нови и брзи начини да лако направите све врсте сорбеа“. Судећи по састојцима који су се користили, ови рецепти су се правили у аристократском домаћинству. Затим је стигао и „Модерни стјуард“ (1692-94) Антонија Латинија, који је радио за шпанског вицекраља у Напуљу, а његова књига садржала је и одељак о управљању домаћинством који је укључивао и део о кувању.

Верује се да су први европски сладоледи настали у Италији, а рецепти су се током 17. века проширили у Француску, а затим и Енглеску где су се заиста „примили“. У прилог томе иде и детаљни приказ сладоледа на једном уметничком делу међу бројним сложеним јелима која су служена у Виндзору у мају 1671. године на празник Светог Ђорђа. У том периоду, 1970-их, први пут се јавља и термин „ице цреам“ (сладолед).

ПОМАМА ЗА СЛАДОЛЕДОМ

Прављење сладоледа, за разлику од сорбеа, било је веома напорно. Лед је морао да се уситни ручно и да се поспе сољу, како би се напунила велика „када“, у коју би била стављена друга посуда са павлаком, млеком, шец́ером и аромама. Садржај је затим мешан ручно неколико сати, све док се не створи сладолед.

Сладолед би се често изливао у маштовито осмишљене калупе у облику воц́а и цвец́а. Због трошкова које је изискивало прављење и послуживање сладоледа, десерт је остао недоступан вец́ини Европљана и у њему су углавном уживали чланови високог друштва.

Сорбе је постао популаран у великим европским градовима током 18. века. Због средње класе, које је било све више, смрзнути слаткиши постали су део понуде у локалним продавницама. Поред сорбеа постојали су гранита (полузамрзнути производи од воц́а и леда) и сорбе са кремом (претеча ђелата и данашњег сладоледа).

Краљевске фабрике порцелана, попут Sèvres-a у близини Париза, производиле су шоље и тањире за сладолед  за продавнице и куће јер су се скромније породице почеле да уживају у сорбеу.

Најранија књига рецепата у потпуности посвећена прављењу сладоледа била је, L’Art de bien faire les glaces d’office објављена у Француској 1768. године.

Иако се помама за сладоледом убрзо проширила и на северноамеричке колоније, у 18. веку то је за њих још био луксуз. Подаци које је водио један њујоршки трговац показују да је председник Джорџ Вашингтон током лета 1790. потрошио отприлике 200 долара на сладолед – хиљаде долара данас.

У Сједињеним Државама, сладолед је постао доступан и обичним људима 1843. године када је њујорчанка Ненси М. Джонсон патентирала машину за сладолед која је драстично скратила време производње.

Америчке компаније побољшале су дизајн ове машине, а 1851. године млекар из Балтимора, Џејкоб Фусел, отворио је прву фабрику сладоледа.

Након грађанског рата, популарност сладоледа је ескалирала широм Сједињених Држава.

Продавнице сладоледа и точилице појавиле су се широм света и учиниле да сви људи уживају у овој хладној посластици која је некада била резервисана само за владаре.

(извор: Национална географија)

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Види такође
Close
Back to top button
Close
Close