Станоје Бркић добитник четири златне медаље за квалитет ракије на Новосадском сајму – Истина се крије у хочанском вину и песми

У чему је тајна хочанског вина и ракије па је тако укусно и питко, цењено као поклон и радо виђено на трпези приликом сваке веће и важније прославе. Да ли је за квалитет пресудна традиција виноградарства која се у селу код Призрена броји вековима или су поднебље и добро грожђе?

Одговор зна Станоје Бркић коме ће у мају бити уручене чак четири златне медаље за квалитет ракије. Доделиће их жири Новосадског сајма, а Станоје истиче да нема посебне и тајне рецептуре за припрему.

Битно је, каже, да је грожђе добро, да нема експериметисања и да се ракија припрема онако како се то вековима чинило.

„Све остало Бог ће уредити да буде како ваља“, мудро додаје Станоје.  

Вековну винарску традицију у многоме су пореметиле ратне и поратне године. Многи виногради остали су запуштени јер су због безбедности домаћини обрађивали само оне расуте по ободима села.

У породици Станоја Бркића вино и ракија и даље се производе онако како су то чинили преци, додуше не у количинама како је то било пре ратних дешавања на Косову и Метохији, али и то што се произведе довољно је добро да завреди награду каква је она за квалитет Новосадског сајма пољопривреде.

„Ја нисам школовани енолог, скроман је Станоје, ја само припремам вино и ракију онако како смо то овде одувек радили. То је мој старији син мераклија па је пријавио нашу ракију на Сајам у Новом Саду и ето, добили смо чак четири златне медаље“, прича Станоје. Каже да ће радо отићи до српске Атине и буде подршка сину када буде трбало да прими награде.

Подрум породице Бркић, фото: Ризница

 Што у бачвама, што у флашама, у подруму Бркића, како то прописи налажу, чувају се вино и ракија, неки примерци стари су и више од 40 година.

„Ја сам још 1980. године желећи да започнем традицију чувања вина нека вина запечатио у флашама и оне се још увек чувају у мом подруму“, открива Станоје и додаје да је све до бомбардовања чувао по неколико флаша вина од сваке бербе. Континутет започет последњих деценија прошлог века нарушило је бомбардовање. Нато бомбардери су у неколико наврата гађали по ободима Велике Хоче. Станоје се присећа да је тада склањао вина како би их сачувао. Данас је, признаје, изгубио вољу да се бави виноградарством.

„Превише дуго живимо овако у окупацији, сваког дана је све горе, неизвесност убија, а ја више немам вољу да радим. На срећу, утеху налазим у томе што су деца борци и имају вољу и жељу за опстанком и напретком“, прича домаћин из Велике Хоче.

Иако се каже да се истина крије у вину, ништа мање је нема у песми. Једно без другог не иду. Тако прича и Станоје који је дуги низ година наступао са мушком певачком групом из Велике Хоче.

И данас када се споје добра прилика и добро друштво он радо запева. Прилика се створила за столом у његовој кући, након веселог и живог разговора, пустио је грло и запевао из срца песму за коју нам рече да је баш из Хоче и да се певала за софром. 

Џанум слунце зађе,

међу две планине, нане мори,

џанум слунце зађе

међу две планине…..

Наступао је Станоје од 2004. године са мушком певачком групом из Велике Хоче на многим фестивалима, не само на Косову и Метохији, већ и у централној  Србији, као и у региону. Певали су и у Подгорици, Херцег Новом, Скадру, Мостару, Невесињу, Загребу и свуда наилазили на топао дочек. Најдраже му је то што су, прича, неке изворне песме из Велике Хоче и Призрена отпевали и уснимили за тонски архив Радио Београда и тако их заувек сачували од заборава.

Пошто су га синови наследили у виноградарству, питамо га да ли ће га неко наследити и у песми..? Кроз смех додаје да их никада до сада није чуо да певају.

„Једино кришом ако певају, ја их не чујем, обе ћерке имају слуха за песму а и старији син има смисла за музику“, додаје.

Кућа без винограда, вина и ракије никако се у Великој Хочи није могла назвати домаћинском. Ако се нађете у овом селу а не пробате једно од та два из подрума неког од домаћина, као да нисте ни били ту. Обићи ћете село и свих 13 цркава у њему, Дечанску виницу, Кујунџића кулу, Господарску сарај кућу, слике древних здања и њихова живописна историја неће вас оставити равнодушним, али када све то натопите укусима вина које се овде производи још из доба Немањића, онда је доживљај потпун.

Тек тада можете рећи: прошетах Големом Очом, одморих очи лепотом, натопих грло благотом, а слух милозвуком песме:

Излего да се прошетам леле,

низ лојзе, низ бело гројзе,

леле низ лојзе,

низ бело гројзе…

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button