Stanoje Brkić dobitnik četiri zlatne medalje za kvalitet rakije na Novosadskom sajmu – Istina se krije u hočanskom vinu i pesmi

U čemu je tajna hočanskog vina i rakije pa je tako ukusno i pitko, cenjeno kao poklon i rado viđeno na trpezi prilikom svake veće i važnije proslave. Da li je za kvalitet presudna tradicija vinogradarstva koja se u selu kod Prizrena broji vekovima ili su podneblje i dobro grožđe?

Odgovor zna Stanoje Brkić kome će u maju biti uručene čak četiri zlatne medalje za kvalitet rakije. Dodeliće ih žiri Novosadskog sajma, a Stanoje ističe da nema posebne i tajne recepture za pripremu.

Bitno je, kaže, da je grožđe dobro, da nema eksperimetisanja i da se rakija priprema onako kako se to vekovima činilo.

„Sve ostalo Bog će urediti da bude kako valja“, mudro dodaje Stanoje.  

Vekovnu vinarsku tradiciju u mnogome su poremetile ratne i poratne godine. Mnogi vinogradi ostali su zapušteni jer su zbog bezbednosti domaćini obrađivali samo one rasute po obodima sela.

U porodici Stanoja Brkića vino i rakija i dalje se proizvode onako kako su to činili preci, doduše ne u količinama kako je to bilo pre ratnih dešavanja na Kosovu i Metohiji, ali i to što se proizvede dovoljno je dobro da zavredi nagradu kakva je ona za kvalitet Novosadskog sajma poljoprivrede.

„Ja nisam školovani enolog, skroman je Stanoje, ja samo pripremam vino i rakiju onako kako smo to ovde oduvek radili. To je moj stariji sin meraklija pa je prijavio našu rakiju na Sajam u Novom Sadu i eto, dobili smo čak četiri zlatne medalje“, priča Stanoje. Kaže da će rado otići do srpske Atine i bude podrška sinu kada bude trbalo da primi nagrade.

 Što u bačvama, što u flašama, u podrumu Brkića, kako to propisi nalažu, čuvaju se vino i rakija, neki primerci stari su i više od 40 godina.

„Ja sam još 1980. godine želeći da započnem tradiciju čuvanja vina neka vina zapečatio u flašama i one se još uvek čuvaju u mom podrumu“, otkriva Stanoje i dodaje da je sve do bombardovanja čuvao po nekoliko flaša vina od svake berbe. Kontinutet započet poslednjih decenija prošlog veka narušilo je bombardovanje. Nato bombarderi su u nekoliko navrata gađali po obodima Velike Hoče. Stanoje se priseća da je tada sklanjao vina kako bi ih sačuvao. Danas je, priznaje, izgubio volju da se bavi vinogradarstvom.

„Previše dugo živimo ovako u okupaciji, svakog dana je sve gore, neizvesnost ubija, a ja više nemam volju da radim. Na sreću, utehu nalazim u tome što su deca borci i imaju volju i želju za opstankom i napretkom“, priča domaćin iz Velike Hoče.

Iako se kaže da se istina krije u vinu, ništa manje je nema u pesmi. Jedno bez drugog ne idu. Tako priča i Stanoje koji je dugi niz godina nastupao sa muškom pevačkom grupom iz Velike Hoče.

I danas kada se spoje dobra prilika i dobro društvo on rado zapeva. Prilika se stvorila za stolom u njegovoj kući, nakon veselog i živog razgovora, pustio je grlo i zapevao iz srca pesmu za koju nam reče da je baš iz Hoče i da se pevala za sofrom. 

Džanum slunce zađe,

među dve planine, nane mori,

džanum slunce zađe

među dve planine…..

Nastupao je Stanoje od 2004. godine sa muškom pevačkom grupom iz Velike Hoče na mnogim festivalima, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u centralnoj  Srbiji, kao i u regionu. Pevali su i u Podgorici, Herceg Novom, Skadru, Mostaru, Nevesinju, Zagrebu i svuda nailazili na topao doček. Najdraže mu je to što su, priča, neke izvorne pesme iz Velike Hoče i Prizrena otpevali i usnimili za tonski arhiv Radio Beograda i tako ih zauvek sačuvali od zaborava.

Pošto su ga sinovi nasledili u vinogradarstvu, pitamo ga da li će ga neko naslediti i u pesmi..? Kroz smeh dodaje da ih nikada do sada nije čuo da pevaju.

„Jedino krišom ako pevaju, ja ih ne čujem, obe ćerke imaju sluha za pesmu a i stariji sin ima smisla za muziku“, dodaje.

Kuća bez vinograda, vina i rakije nikako se u Velikoj Hoči nije mogla nazvati domaćinskom. Ako se nađete u ovom selu a ne probate jedno od ta dva iz podruma nekog od domaćina, kao da niste ni bili tu. Obići ćete selo i svih 13 crkava u njemu, Dečansku vinicu, Kujundžića kulu, Gospodarsku saraj kuću, slike drevnih zdanja i njihova živopisna istorija neće vas ostaviti ravnodušnim, ali kada sve to natopite ukusima vina koje se ovde proizvodi još iz doba Nemanjića, onda je doživljaj potpun.

Tek tada možete reći: prošetah Golemom Očom, odmorih oči lepotom, natopih grlo blagotom, a sluh milozvukom pesme:

Izlego da se prošetam lele,

niz lojze, niz belo grojze,

lele niz lojze,

niz belo grojze…

I. Miljković