Стојановићи из Босца: Богатство су деца и здравље

Породица Зорана и Наташе Стојановић из Босца код Косовске Каменице најбројнија је у селу. Под једним кровом живи 11 чланова.

Седморо деце, родитељи и стриц Блашко. Да није болесне трогодишње Наташе, код које су лекари дијагностикивали неколико обољења, Стојановићи би, за све којима су деца мерна јединица за срећу, били најсрећнија и најбогатија породица.

Јелена (17), Маја (13), Ана (11), Ивана (10), Милица (7), Кристина (5), Наташа (3) и једногодишњи Милош, који није проходао те због тога не избија мајци из наручја, највеће су богатство Стојановића.

Трогодишња Наташа не хода и не говори, а њена мајка прича да су јој лекари утврдили неку израслину на мозгу. Девојчица је, сазнајемо, повређена током порођаја. Каже да су је више пута водили до Ниша те да су на почетку лекари препоручивали да дете носи ортопедске каишеве, како би се јој се исправили врат и кичма, али да су касније одустали од тога.

На расклопљеном троседу лежи болесна Наташа чекајући да је неко узме у наручје. Мајка, по којој је девојчица добила име, спуста на под маленог Милоша, руком растерује рој мува које бездушно кидишу на дете и узима је у наручје. Осетивши њену близину девојчица се мешкољи, испуштајући чудан крик као да би хтела да изговори мајчино име. Очију пуних суза, Наташа нам саопштава да јој је потребна храна за дете.

„Она једе само кашице, немамо више паре да јој купујемо храну“, прича кроз плач.

• 

Породица Стојановић живи у кући која је саграђена средствима Владе Републике Србије 2001. године. За ову и још десетак српских породица, које су бежећи од албанског зулума из засеока Ферићаја спас потражиле у Босцу, саграђене су типске куће у којима данас живе.

Једини приходи који пристижу овој многочланој породицу јесу социјала и дечији додатак. Пред кућом се суши вргањ, разастрет на картону и нарезан на кришке. Берба и продаја печурака је прилика да се заради који динар више. У кући фали намештај и покућство, а Наташа каже да јој је то најмање важно.

„Ништа не ми треба само дете да ми буде добро, да ми оздрави, не ми треба ништа, немој да дочека нико овако као моја ћерка, са Бога нисам се тепала немој да дочека нико…“, прича кроз плач мајка.

Малом Милошу је све потаман, само кад је у мајчином наручју, не смета му ни то што нема гардеробе за њега и што носи ствари које су сестре прерасле. Мушка дечија одећа Стојановићима представља луксуз који не могу да приуште.

Са помешаним утиском горчине и туге и осећајем чудне тежине у грудима одлазимо из Новог насеља, како локални Срби називају део села у коме живе њихови интерно расељени земљаци.

• 

Док се спуштамо пут села у ретровизору гледамо одраз веселих дечији лица и ручица које нам машу.

Оне не умеју да се радују компјутеру јер га никад нису ни виделе, али и те како знају да се обрадују пуном тањиру топле чорбе који добијају из Народне кухиње „Мајка девет Југовића“ и по којој изношеној стварчици, прочитаној сликовници или обичној пластичној играчки.

Иван Миљковић