Sve lepote Metohije

Ponavlja se kao po pravilu. Na isti način i u isto vreme. Moja želja da posetim Metohiju. Došao je i taj dan. Sa nestrpljenjem sam iščekivala osmi april. Naš polazak za Metohiju. Treperim i uzbuđena sam. Nosim osmeh na licu i dobre misli. Molim se…

U prohladnoj noći dolazimo u manastir Svetih Arhangela. Osećanja odmah na početku jaka i pomešana. Bistrica snažno žubori, sve odjekuje oko nas, kiša lagano spušta svoje kapljice. Mi žurno hitamo ka Dušanovom narodnom konaku. Ne mogu da spavam. Jedva čekam da svane. Prvi pogled sa terase našeg konaka pruža mi sliku šume i prirode koja pleni. Zadužbina cara Dušana zaustavlja dah. Otac Mihajlo nas toplo dočekuje. Njegova beseda ima neprocenjivu težinu. Reči se duboko urezuju.

• 

Suze kvase naše obraze, a emocije se akumuliraju kada zapevaše Kosovski božuri u pratnji nastavnika Gavra. ,,Oj Kosovo dušo Srbinova…“, zaledi krv u žilama, steže mi srce, a ruke zadrhtaše. Postadoh najponosnija drugarica moje Milice i Mirjane, dveju Prištevki koje me povedoše na ovaj put. Kroz suze mi se pojavi osmeh i radosno u sebi zahvalih Gospodu što mi je pružio blagodat da upoznam takve dve duše.

Put smo nastavili ka Prizrenu, Carskom gradu. Posetili smo crkvu Bogorodice Ljeviške i crkvu Svetog Georgija. Druženje nam upotpuni mala Milica, jedina devojčica u Prizrenu, koja sa majkom i dekom ne napušta svoje ognjište. Malo je reći da je hrabra. Ona je ponosna, jaka i neverovatna. Poseta Prizrenskoj bogosloviji bila je kratka, ali je upotpunila opšti utisak o Prizrenu; i vratila je nadu nekolicini Srba koji žive ovde.

• 

Krenuvši ka manastiru Zočište u meni se već probudiše emocije. Manastir je posvećen Sv. vračima Kozmi i Damjanu, mojim omiljenim svetiteljima. Iz autobusa već opažam da je baš onakav kakvog mi je moja Mira opisala. Skroman, a opet tako moćan. Kontrast koji se može videti samo ovde. Skromnost, mio pogled i snaga oca Dionisija učini mi ovu posetu posebnom. Pejzaži i okolina plene svojom lepotom. Sunce je obasjalo divne brdovite predele. Svi razgledamo i nameštamo se za fotografisanje na maloj zaravni. Veče provodimo u Velikoj Hoči. Sama dobrodošlica meštana, njihov zagrljaj, osmeh i snaga svakog razoružavaju i ostavljaju bez daha. Deca trčkaraju okolo i posmatraju nas sa strahom i slatkim uzbuđenjem. Dokazuju da je gostoprimstvo jedna vrsta dobročinstva. Biti deo nečijeg doma, bar na jedan dan, učini da neverovatno zavolite tu osobu, decu i narod. Taj utisak je vredniji od bilo kog poklona ili suvenira. Uz ukusnu hranu, dobre domaćine, vesele goste i harmoniku našeg Gavra nastavljamo uz najlepše pesme naše druženje. Dobro vino koje smo pili u malim, umereni gutljajima, oživljavalo je i pesmu i razgovor. Veče završismo sa pričom o istoriji tog kraja, ljudima i naraštajima.

• 

U nedelju, 10. aprila, sunce poče da biva sve jače, kiše nema, vetar suši zemlju. Mi krećemo za Visoke Dečane. Pozdravljamo se sa našim domaćinima i sa zahvalnošću najavljujemo ponovni dolazak. Bliskost i srodnost sa meštanima Velike Hoče učinile su me radosnom i srećnom. Najjači utisak na mene ostavila je poseta Visokim Dečanima. Bojažljiv ulazak nestao je sa prvim pogledom  na zadužbinu Stefana Dečanskog. Pojanje Dečanskih monaha dugo je odzvanjalo u meni. Oltar je svečan, a na moćnom lusteru gorele su sveće. Miris tamjana učini me spokojnom. Sa ozbiljnošću u meni se probudiše pomešana osećanja radosti i tuge. Neka osećanja je prosto nemoguće opisati, potrebno ih je samo doživeti i čuvati da bar neko vreme potraju u nama. Suze mi natopiše lice, pogled oborih i oči mi se zaustaviše na mermernom pločniku. Ubrzo osetih nečije prisustvo sa moje leve strane, bio je to otac Avakum. Njegov zagrljaj i smirujući pogled učiniše me srećnom i ispunjenom. Osetih ogromnu ljubav. Teškog srca krenuh dalje.

• 

Goraždevac, naša misija, kruna našeg putovanja. Skromno mesto obasjano suncem razgali nam dušu. Odmah ugledah veliku livadu, izmakoh se i pogledah crkvu. Ogroman krov, mali prozori, tvrdi zidovi. Pomislih na čas, sve je vredelo. Pored groblja polako se smirih i pogledah na krstove, pomolih se. Trgnuh se i naglo otvorih oči koje su mi bile hladne od bola. Sve to prekinuo je dolazak  kod predivne porodice Jovović. Okrepih se kolačima i sokom i uz priču nastavih da kupim informacije o životu Srba na Kosovu.

• 

Već prepuni utisaka stigosmo u Pećku Patrijaršiju. Ona poseduje ogromno dvorište, izduženo i blago nagnuto. Porta povezana visokim zidom sjedinjuje tri oltara. Drvo u centralnom delu dvorišta pravo je čudo prirode. Predanje kaže da ga je posadio Sv. Sava. Rečita i jasna mlada iskušenica ispričala nam je mnogo o istoriji, lepotama i znamenitostima prekrasnog kompleksa koji vekovima prestavlja centar srpske pravoslavne crkve. Bogatstvo fresaka čini ovo mesto sedištem umetnosti raznih stilova, gde najviše preovladava vizantijska plava. Kiša prestaje, sunce se tek promililo, a mlada iskušenica završava razgovor pričom o čudima ikone Presvete Bogorodice Krasnice Pećke. Za kraj smo ostavili posetu manastiru Banjska,  zadužbini kralja Milutina. Već pomalo iscrpljeni i umorni, ali opet puni blagodati  i energije vratismo se u naš autobus i nastavismo put za Beograd.

• 

Kosovo i Metohija je domaće tlo koje je dovoljno šaroliko i istorijski tragično. Ljudi sa tog prostora prolaze kroz duboka iskušenja i patnje, i istinski su heroji i dokaz postojanja ličnosti kojima se trebamo istinski diviti. Znate, kada kažu „ prošire ti se vidici“. Ne samo to, pogled mi se izoštri, ljubav me obuze, srce mi se steže sve jače i jače, moja duša treperi, telo se grči, a krv ledi…, mislima samo teče  jedna reč – Metohija… Osetih veliku zahvalnost Organizaciji „Srbi za mlade“, monasima i monahinjama koji su nas primili, našim divnim domaćinima, Milici i Mirjani Barać i svima koji su učinili ovaj put posebnim…

Svoje utiske iz Metohije završiću čuvenim citatom, zapisom, kraj ikone Bogorodice Ljeviške persijskog slikara i obećavam da ćemo se uskoro opet videti Metohijo :

„ Zenica oka mog gnezdo lepote tvoje je!“

Tatjana Tošić