Мој став

Свети Вид, а ми, прстом у око…

Врховни стручњак поново у седлу, много је оболелих и заражених, више нико нормалан заправо ни не зна о чему је реч, ко шта скрива и из којих побуда. Ако уопште и има нормалних.

Министар војни коме је мандат, као и целокупној српској Влади, истекао још 3. јуна, позитиван, председница Скупштине Републике Србије (гле чуда, исто са истеклим мандатаом), такође позитивна на Ковид-19  и још један званичник, саопштено нам је званично.

„Српска мајка“ и њен прворођени, такође бејаху ономад позитивни, ваљда, без последица, и опоравили се, као, уосталом, претходно и Џорџ, супротно од Голијата и ономад, опет  списатељица што препричаваше нам биографију просветарке која је направила ломачу испред Скупштине Републике Србије од неких својих диплома, сертификата и лиценци. Неће ме чудити да исто буде и са свим овим учесницима навелико познатог корона партија после највеће изборне победе у историји човечанства.

Најбољи тенисер света, опет, на удару мрзитеља свих боја и нација. Први пут прозваше га Новакс и исмеваше његова знања, образовање, ставове. Врховни стручњак обрати му се са „мајсторе“, нешто потом, мада га је први пут „бранио“, познати драмски писац који је на велика врата у првој половини 2000. на српску позоришну сцену и у уметност увео фашизам, ослови га са „дико наша“ и обавести да је овде, ваљда, диктатура.

Тако, настаде Ђоковид – 19.

Ма, комплексаши могу једино да га мрзе, јер прст у око злу, само то код њих и изазива. Новак Ђоковић је једини човек у Србији који поштено живи од – рекета.

Деца широм Србије добила су оцене, ђачке књижице и сведочанства, за претходну школску годину, од учитеља и наставника са којима су делила неко време, све до друге половине марта 2020. За следећу школску годину, од септембра, видећемо да ли ће се и како вратити у школе и како ће бити са првачићима и предшколцима, ваљда ће неко и то домислити. Претходног пута погодили су као прстом… Не у око.

Репродукција чувене слике Уроша Предића из 1919. седамдесетих и у првој половини осамдесетих година прошлог века налазила се на поклопцу бомбоњере, сада ни не знам ког произвођача.

Моја покојна баба, која није могла имати више од неколико разреда основне школе, брижљиво је чувала тај поклопац на полици изнад кревета на ком сам спавала и сваког јутра кад се пробудим прво што бих угледала била је управо та слика. Тако сам врло рано сазнала да је то Косовка девојка која вида ране Орловићу Павлу после Боја на Косову, а моја баба ми је чак често и причала ту народну песму. Сећам се само колико је ужаса, туге и нелагоде све то скупа стварало у мојој детињој души и уму.

Моја баба причала ми је такође и приче о Ћоси.

То је био прави празник јер су биле невероватне, смешне и духовите. Много година потом, покушавала сам да од других блиских старијих особа у окружењу сазнам да ли их и они знају јер их никада касније нисам срела кроз формално образовање које није отишло у правцу књижевности.

Елем, моје радости када сам, радећи са децом пре десетак, петнаест година, у њиховој школској лектири нашла – приче о Ћоси!

А данас, после подне, око 5 сати, на путу до продавнице, чух трубаче док сам ходала улицом. У београдском предграђу, селу, како волим да кажем, са кошаркашког терена преко пута познатог сада страног трговинског ланца, ори се „Месечина“, уз трубаче.

Мали матуранти прослављају завршетак основне школе. У махом црним или тексас шортсевима, са белим мајицама кратких рукава које су исцртане потписима и дечјим порукама, оловкама и фломастерима, држећи две српске заставе, деца рођена углавном 2005. певају „Месечину“.

Трубачи су њихови вршњаци, припадници народа за који Срби верују да их једини могу спасити од – 5 Г мреже. Не праве „селфије“, нема родитеља нити наставника, нема алкохола нити дивљања. Без маски и дистанцирања. Девојчурак којег питам да ли су матуранти оближње основне школе и пожелим јој срећу када ми потврди, каже: „Да, ми смо овде, а друга школа тамо“, показујући ми раштркану децу на ономе што би требало да буду трибине, које је, ценим, бар упола мање.

Отрча код своје групице и наставља са њима да пева. Читава генерација осмака, на пола кошаркашког терена. Јече трубе, одзвања насеље. Друга школа, из које је много мање деце, сматра се елитном, бољом у селу. Још једна локална подела на коју није била имуна ни моја генерација, негде у Шумадији, осамдесетих, прошлога века, у месту где сам завршила основну школу.

Већ за пола сата, када сам се враћала из набавке, сретох мале матуранте, одлазе полако кућама, одлазе у велики живот.

Данас је дан за који се у српској и светској историји везује низ важних догађаја, од Косовског боја и Сарајевског атентата, преко Видовданског устава, до чувеног говора на Газиместану и његове „испоруке“ у Хаг. Од овог Видовдана 2020. – више се очекивало, сви су изгледи, у сваком смислу.

Нисам ни покушала да снимам оу децу. Нисам желела да нарушим чар тренутка. Ни да објављујем јавно снимке (било чије) деце без дозволе родитеља, иако су била на јавном месту. Можда није кривично дело, али свакако, није неопходно, можда није ни пристојно, није лепо украсти им оно што су, очигледно, сами за себе урадили.

Мораћете да ми верујете, као свим оним медијима који су објавили да је нестала тринаестогодишња девојчица из Крагујевца и да је нађена у Београду, захваљујући полицији и камерама, уз објашњење да је побегла од куће како би полагала пријемни испит за Математичку гимназију, противно вољи родитеља.

Пропустише да кажу да је пријемни испит за ту елитну школу био још пре скоро месец дана, а данас је – Видовдан.

Касније, одрастањем, потиснула сам онај лош осећај у стомаку као асоцијацију на реплику слике Уроша Предића из 1919. Али, ипак, не у потпуности. У одраслом човеку невероватно живо живе мисли и осећања малих људи.

Не спозна то свако.

Данашња слика генерације осмака која је стала на мање од половине кошаркашког терена, певајући уз трубе Месечину, са српским заставама, слика је Видовдана 2020.

Ма колико сурова или сирова била, за мене је, како год, слика – слободе. Слободе од родитељског и наставничког ауторитета, од слике стварности која се фабрикује, од наметнуте имитације живота којој смо бесомучно изложени. Слика која говори више од хиљаду речи: има наде.

Моја очекивања су – надмашена!

Пише: Катарина Ковачевић, новинар из Београда

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close