Светлана Велмар Јанковић

Српска књижевница и академик САНУ Светлана Велмар-Јанковић умрла је у Београду 9. априла 2014. године.

Ћерка је Владимира Велмар-Јанковића, српског писца и члана Недићеве Владе народног спаса у Другом светском рату и Милице рођ. Вуловић. Мајка је под псеудонимом „Мими Вуловић“ објавила неколико својих радова у часопису „Мисли“, Ранка Младеновића. Њен деда по мајци је био Велислав Вуловић, инжењер, министар и председник београдске општине.

А деда стриц Светислав Вуловић био је књижевни историчар и историчар.

Бежећи од вртлога рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело. Један од њих је и њен пријатељ и лекар, пореклом из Лесковца, Жак Конфино. Као породични пријатељ Жак Конфино је доста времена проводио у кругу породице Велмар Јанковић. Зато се у њој и родила жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац.

После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар у „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу „Просвета“.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009.

У периоду од 2007. до 2013. године била је председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници свог деде Велислава Вуловића где је сахрањена и њена мајка Милица.[8]