Svi beže od koza, a od njih može lepo da se zaradi

Uzgojem koza Miloš Jović (63) iz Gornjeg Kusca kod Gnjilana počeo je da se bavi kad je ostao bez posla jer minimalac od 16 hiljada dinara nije bio dovoljan pa je trebalo naći alternativni izvor prihoda.

Najbolji lek za bolesna pluća je kozje mleko Miloš Jović to odlično zna i zato svoje malo stado za kratko vreme uvećao. Bavi se proizvodnjom kozjeg mleka, sira i surutke. Sve što proizvede odmah proda, a kupci mu kaže dolaze i iz Prištine.

Budući da je u domaćinstvu uvek bilo par koza, Joviću je kao najrealniju mogućnost za zaradu video u njihovom uzgoju. Samo je trebalo uložiti još malo truda i uvećati stado. Kada je to postigao počeo je da ubira plodove svog rada.  

„Prodajem sir, mleko, surutku a kupci traže i jariće, čak iz Prištine dolaze.“, priča ovaj ugledan domaćin.

Podseća da su sir i kozje mleko naročito na ceni posle korone jer blagotvorno deluju na bolesna pluća, a koza je kako tvrdi prava „ekološka životinja“.  

„Evo pogledaj koza ti najbolju biljku jede, tamo gde je zagađeno ona neće da jede, kao pčela je. Od mene kupuju i mleko i surutku u sir, ništa ne otpada a uz to sve je zdravo“ – ponosno ističe Miloš.  

Uzgajivači koza iz Gornjeg Kusca prošle godine su napravili grupu u okviru koje komuniciraju i dogovaraju se oko rasporeda izvođenja koza na ispašu.

„Ko koliko koza ima toliko dana čuva, i tako dođe red na svakog, niko se ne ljuti, svi zadovoljni, koze na broju“, kroz smeh priča domaćin.

Jedna rasna koza daje tri litra mleka dnevno. Litar mleka se prodaje po ceni 1,5 evro po litru, koliko košta i surutka, kilogram sira košta 6 evra, dok se jare prodaje po 4 evra žive mere. Od ovoga može da se pristojno živi i zarađuje, ali na žalost kozarstvo nije popularno zanimanje među mladima ne propuštaju da kažu uzgajivači.

Za samo godinu dana stočni fond koza u ovom selu blizu Gnjilana se prepolovio. Lane je seosko stado brojilo više od stotinu a, danas jedva 50 koza.

Mladi ne žele da se bave poljoprivredom a ni stočarstvom već priželjkuju laku i brzu zaradu te vrebaju pogodnu priliku da što pre odu iz sela. To je samo jedna od muka koja je zadesila seljaka, sledeća je to što se u poljoprivredu ne ulaže ni strateški ni planski. Seljak se sve češće „globi“ te ono što s mukom proizvede teško proda. Lokalna samouprava uglavnom nema jasan plan za razvoj poljoprivede, a sve to doprinosi propadanju individualnog poljoprivrednika koji je proizvodnju ograničio na lične potrebe zbog pukog preživljavanja.

I.M.