Tetka Poleksijin recept za slatko od šljiva

Ima li uopšte svrhe, ima li smisla stati pisanom rečju ispred vojske klimača glavom i onih koji su spremni da te u korenu zaseku, jer si možda samo postavio pitanje koje su oni procenili da je nepodobno i da se neće dopasti njihovom vrhovnom vođi na centralnom ili lokalnom nivou, mikro ili makro planu.

Zašto je moje pero otupelo? Zašto sam prestao da pišem i da makar tako iznosim svoj stav i kažem da ne želim da se utopim u masu klimača glavom. Ovo pitanje postavaljao sam sebi dugo, valjda,  nadajući se da će ego ili njegov komšija alter ego da mi pruže sasvim razumljiv odgovor.

Ima li uopšte svrhe, ima li smisla stati pisanom rečju ispred  vojske klimača glavom i onih koji su spremni da te u korenu zaseku, jer si možda samo postavio pitanje koje su oni procenili da je nepodobno i da se neće dopasti „glavnom baji“ na centralnom ili lokalnom nivou mikro ili makro planu. Da pojasnim i ovo! Baja je Baja, a klimači su klimači u svakom sistemu i ovde i onde i svuda, a mikro i makro plan i ne igraju presudnu ulogu jer klimači i šaptači deluju po istom obrascu, uglavnom vođeni svojim poltronskim nagonima, klimaju glavom ko marionete vođene tuđom rukom. One su, da pojasnim, samo praznoglave i beživotne lutke koje sakupljaju prašinu u ćošku istorijskog trenutka kada nema konca koji ih pokreće i ruke koja ih vodi.

Klimači najbolje znaju da tapšu gazdu po leđima i najbolje su uvežani da se kao „straori“ ostrve i na vas i na svakog ko se usudi da pita, a kamo li da iznese svoj stav.

I tako, to traje i traje, kolege savijaju glavu i ćute, a moj papir prazan.

Odlučih ipak da sakupim izgužvane misli, dovoljno su dugo ležale neupotrebljene, razbacane po podu moje sobe, čekajući mene i opominjući me da se nisu rodile kako bi vek vekovale  zatvorene u nekom koferu, već da ih pustim da izađu na svetlost dana i ponesu težinu svog oblika i značenja tako što će biti izrečene. Samo tako, izgovorene protiv onog što nije u redu, one će možda stići do uha tapšača i klimača. Sasvim sam siguran, neće pomaknuti svet, ali će, osećam to, bar zadovoljiti kosmičku pravdu, jer je ona novinarska, nad kojom se kao lekari nad Hipokratom zaklinjasmo davno, zatočena u najvišoj kuli iza sedam gora i sedam  mora, a ključ smo u strahu izgubili dok je rezervni u rukama lokalnih i centralnih moćnika, a možda nije ni kod njih, već kod šaptača i klimača.

• 

Šta nam to šapuću ego i alter ego?

Pre nego sam odlučio da ponovo pišem, krenuh da pravim mapu ličnosti, ne svoje, jer valjda dobro poznajem sebe, ili, možda ne sasvim dovoljno?! Siguran sam da mene i moje izgovorene i neizgovorene misli mnogo bolje poznaju moji „prijatelji i kolege“, klimači glavom, tapšači i šaptači, jer će oni mene bolje opisati pretpostavljenom Baji, nego što je zapisano u svitku grehova koji ću jednog dana poneti sa sobom penjući se lestvicom Bogu na istinu.

Pravim mapu tapšača, šaptača, preletača, koja, priznajem, liči  na onu koju su detektivi Molder i Skali pravili u „Dosijeu X“ crtajući strelice bojama i spajajući imena od jednog do drugog, pokušavajući tako da pronađu motiv i povezanost aktera u prošlim događajima.

Na mojoj karti je to isto, s tim što je motiv jedan, ostati što duže tapšač, šaptač i bliže onom ko je u vlasti. Likovi i imena su isti, jedino što će svakog, ko se zagleda u centralnu figuru na mapi, zbuniti broj strelica koje predstavljaju broj preletanja iz stranke u stranku. To sam napravio za sebe da bih znao i rastumačio ko je gde i s kim bio, na šta se i kome zaklinjao i šta je pričao u kom sudbonosnom trenutku. To ovima na vlasti, kao ni preletačima ni tapšačima i glavoklimačima ne treba, jer oni nastavljaju po starom receptu koji me mnogo podseća na onaj tetka Poleksijin za slatko od šljiva.

Kao što oni uspešno vegetiraju u svakom sistemu, tako i ovaj tetka Poleksijin recept uspe i onoj domaćici koja od domaćinstva nije videla ni slovo „D“.  Tajna je u tome da  šljive prethodno treba držati u krečnom mleku, kažu da je to najbolji antiseptik, a pokazalo se i čistač prošlosti. Šljive u kreču postaju čvrsti momci.

Bravo tetka Poleksija, ti si nam svojim receptom otrkila čudo! Otkrila si tajnu dobre domaćice, ali i to kako se postaje čvrst momak, svima bitan i  dopadljiv dok će tapšači, klimači i šaptači, hvaliti tvoja kulinarska dostignuća.

Piše: Ivan Miljković

Tekst je prethodno objavljen na portalu GračanicaOnlajn