Тицанова буна

У селу Вогањ код Руме 3. априла 1807. године почела је Тицанова буна, у којој је учествовало 15.000 сељака из 45 села румског и илочког властелинства. Аустријска војска је за 10 дана угушила побуну, а вођа Теодор Аврамовић Тицан ухваћен је крајем године и стрељан.

Тицанова буна је била побуна на простору дела Сремске жупаније од 3. до 9. априла 1807. године. Изазвао ју је тежак положај Срба кметова (паора) у Срему. Она је била једна од мањих буна на простору југа Угарске које су текле паралелно са Првим српским устанком. Иако се њена величина и улога често преувеличава, у склопу српског националног дискурса о „утицајима Српске револуције на околни српски народ“, у њој није учествовало више од двадесетак села са простора румског и илочког спахилука, те да узроци буне нису директно повезани са Српском револуцијом.

По званичном извештају Петра Комаромија, учествовало је 15.000 људи из 45 села. Теодор Аврамовић-Тицан је био само један од вођа побуне, што значи да и име саме буне није прикладно.

Аустријско царство се већ годинама налазило у рату са Наполеоновом Француском, што је представљало огроман терет њеној привреди. Средства за рат, као и за опште функционисање привреде, давала је највећим делом пољопривреда феудалног типа. Како је држава повећавала порезе, нашавши то за најлакши начин повећања прихода, спахије су истовремено повећале обавезе у раду на својим имањима, тако осигуравши да њихов део пореза не буде смањен. Централна власт није желела да интервенише по питању кршења законских прописа који су ограничавали феудалну експлоатацију. Урбаријални закони су толико кршени, да су се сељаци из Стејановаца 1807. жалили како су спахије прописале правило да сељаци пет дана раде спахијску, а шести дан своју земљу. Сељаци Инђије су се такође жалили да су спахије забраниле сељацима да гаје најрентабилније културе на својим поседима винограде и воћњаке. Приликом премеравања, спахије су сељацима такође одузимале крчевине и пашњаке. Спахије су такође уводиле разне махинације, попут смањења величине сељачких имања, али повећања њиховог броја ради повећања пореза или ометања нормалне трговине. На све злоупотребе надовезале су се и неродне године.3

Први који је указао на значајне везе између вођа Тицанове буне и вођа Првог српског устанка био је Бенјамин Калаи у својој Историји Првог српског устанка. Он је такође зачетник тезе да је Тицанова буна одјек Првог српског устанка, те да се сељаци не би сами побунили без спољног утицаја. Ова теза се од Калаијевог дела пренела у српску историографију, те и данас доминира освртима на Калаијеву буну у научној литератури и уџбеницима. Управо Калаијев је и закључак да је коначни циљ устаника био спајање са Србијом.

Циљеви устанка се виде у случаја у Нептину, жалбе једног сељака из Чалме, исказа Теодора Аврамовића-Тицана пред судом, те писма грофа Стадиона цару од 28. јула 1807. године. Циљ је био да се истребе феудалци, те да се тражи да се Сремска жупанија инкорпорира у Војну границу.