Времеплов

У Срезу проглашен Душанов законик у целости

Српски државни сабор у Серезу, 31. августа 1354 године прогласио је Душанов законик у целости, чији је први дио донесен у српској пријестоници Скопљу 1349.

Најзначајнији правни документ феудалне Србије – „Законик благовјернаго цара Стефана“, како је гласио званичан назив – утврдио је општа начела државног уређења најмоћније државе на југоистоку Европе.

Осим уставних, садржао је и казнено-правне и процесно-правне одредбе и одредбе из породичног и наследног права.

Рађен је на основу обичајног, црквеног и ромејског /византијског/ права и одликује се хуманошћу, јер је штитио права и најнижих сталежа. Прокламовао је начело законитости: закон је јачи и од супротне воље владара.

Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан Душан директно упућује на Законоправило.

Првих 38 чланова посвећено је цркви, њеним служитељима и поседима, следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, а потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана.

Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.

Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за цара Срба и Грка (у оригиналу: цар Србљем и Грком) 1346. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао своју намеру да буде наследник Византијских царева, а Српско царство је требало да наследи Византијско царство. Наиме, српска држава је и пре законика познавала разне правне норме које су се бавиле односима међу људима, функционисање институција и деловање владаревих службеника.

Још приликом оснивања аутокефалне српске цркве, Свети Сава је превео византијски зборник црквених права Номоканон (Законоправило), који је садржао и правила имовинског права, прописе о грађењу и друго.

У Србији се преко Законоправила Светог Саве већ 130 година примењивала римско-византијско право. Постојала су и два мања правна текста: Земљораднички закон и Закон цара Јустинијана преведена са грчког, који су регулисали односе земљорадника и нека питања о наслеђивању.

Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close