Vojislav Ilić

Srpski pesnik Vojislav Ilić, osnivač moderne srpske lirike i tvorac verističkog izraza u srpskoj poeziji rođen je 14. Aprila 1860. godine. Njegova lirika je označila raskid s romantičarskom poezijom i obeležena je misaonim skepticizmom. Pisao je elegične, setne pesme u kojima preovlađuju motivi prošlosti i samoće.

Rođen je u Beogradu kao sin pesnika Jovana Ilića, a imao je tri brata među kojima je i književnik Dragutin Ilić. Bio je bolešljiv od detinjstva i slabo je mario za učenje. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu, kod učitelja Milana Stojkovića. Prvi razred gimnazije je ponavljao čak tri puta, za tri godine. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije, kada je započeo četvrti – zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku „kao vanredni student“ pohađao dve godine predavanja iz „prava“ u Velikoj školi. Međutim ,istovremeno je aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri, Tijanom.

Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, kada je zajedno sa Branislavom Nušićem bio u Jagodini. Kaplar XV puka Nušić je dobio zapovest da obučava vod, u kojem je bio dobrovoljac Ilić. Po sećanju Nušićevom: „Provodili smo jedan buran bohemsko-vojnički život; delili smo sve što smo imali“. Vojislav Ilić se prikladno i dostojanstveno nosio kao vojnik, i dospeo je do čina rezervnog podporučnika.

Godine 1887. stupio je u službu kao korektor Državne Štamparije, a prvi put je dobio državnu službu 14. januara 1889. godine. Primljen je za dijurnistu Ministarstva spoljnih poslova, pod uslovom da živi u Solunu i tamo za potrebe službe uči turski i arnautski jezik. Nakon nekoliko meseci bavljenja u Solunu odustao je od službe, jer za učenje turskog trebalo je puno godina a za arnautski nije bilo tada nikakvih priručnika. Godine 1890. namešten je Voja za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu, gde je proveo godinu dana. Po povratku iz Severina, dobio je 20. avgusta 1892. godine prvi ukaz, po kojem je postao pisar I klase pri Ministarstva unutrašnjih dela. Nepuna dva meseca kasnije unapređen je za šefa IV klase prodaje duvana, ali je brzo i to nameštenje ostavio. Sutradan po ostavci, 26. maja 1892. godine postavljen je za pisara I klase pri srpskom Konzulatu u Prištini. Napustio je bolji položaj da bi uzeo niži, samo da bi se u Prištini družio sa prijateljem a šefom Branislavom Nušićem. Kada je bio pisar na Kosovu, jedan izveštaj Ministarstvu je sastavio u stihu kao pesmu – da bi privukao pažnju. Nušić je istu kao kuriozitet objavio u „Politici“ 1929. godine, a ista počinje prvom strofom:

„U smislu svega što sleduje dalje,

 Akt vam se ovaj s preporukom šalje;

 Da postupite tačno i u svemu,

 Po naredbama kazanim u njemu.“

Vojislav ni godinu dana „nije sastavio“ u Prištini, jer se razboleo. Bolesnog su ga 1893. godine preneli u Skoplje, a zatim u Beograd. Dva dana pred smrt, 19. januara 1894. godine postavljen je za sekretara V klase u poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva narodne privrede. Kao takav činovnik je i umro 21. januara 1894. godine u rodnom Beogradu. U uniformi rezervnog potporučnika, kojom se za života mnogo ponosio, bio je prerano umrli poeta Ilić i sahranjen. Prizemna kuća u Dalmatinskoj 1 u kojoj je živeo, srušena je 1939.

Prva žena Tijana i deca iz prvog braka su rano umrli. U drugom braku sa Zorkom rođenom Filipović imao je jednu ćerku. Ćerka Svetlana je bila udata za Radoja Jovanovića, državnog savetnika, njihova ćerka je bila akademik i lingvista Milka Ivić.

U životu umnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama, kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.

Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam.

Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.