Времеплов: „Коло српских сестара“ на КиМ и његов рад од 1919. до 1941.

 Активности месних одбораКола српских сестара и све важније чињенице везане за њихов рад реконструишемо на основу извештаја Главног одбора Кола српских сестара у Београду и месних одбора на Косову и Метохији ојављиваних у  гласилу календару Вардар“.

На Косову и Метохији у међуратном периоду постојало је укупно седам градских Одбора Кола српских сестара и то у Гњилану, Ћаковици, Ораховцу, Пећи, Призрену, Приштини и Урошевцу. Веома оскудни извори не дају довољно информација да се из данашње перспективе реконструише активност ових Одбора и тако боље упозна и са друштвеним срединама у којима су они функционисали.

Косовски одбори су организовали разне хуманитарне акције прикупљања и дељења материјалне помоћи. Бавили су се културно-просветним активностима, као што су оснивање, одржавање или помагање женских занатских школа, курсева за домаћице, ћилимарских и ткачких курсева. Чланице месних одбора „Кола“ са Косова и Метохије су са изузетном љубављу и ентузијазмом радиле и на прикупљању, изради и чувању народних везова и ношњи. Сестре су приређивале разноврсне приредбе, забаве, матинеа и посела, на којима су се прикупљала средства за хуманитарни рад. Сви Одбори на Косову и Метохији су, иако неједнаки по бројности и материјалним могућностима, утицали на побољшање материјалног, културног и просветног положаја народа.

Почеци

„Коло српских сестара“ основано је 1903. године као хуманитарно, добротворно, патриотско, родољубиво и културно – просветно женско удружење са циљем пружања помоћи српском народу који је живео на територији данашње Македоније и Косова и Метохије када ти крајеви још увек нису били ослобођени од Османске (Турске) власти. Током свог рада у првим годинама, чланице кола су прикупљале, слале и лично односиле помоћ, јужним српским крајевима.

Након Првог светског рата стекли су се услови да се формирају месни Одбори Кола српских сестара на Косову и Метохији. Тако је у међуратном периоду „Коло“ организационо дошло на ове просторе и тиме омогућило непосреднији приступ и боље резултате.

Чланице из Приштине на излету у Грмији, фото; Ненад Гапић фото: архива Радмила Тодић Вулићевић

Коло српских сестара је имало своје гласило, календар „Вардар“, који је  излазио  у периоду од 1906. до 1941. године, додуше са прекидом током ратних година 1914.-1918. и у њему су након Првог светског рата објављивани извештаји о раду Главног одбора, али и свих пододбора „Кола српских сестара“ у Србији и Југославији. Ови извештаји су драгоцен извор историје „Кола српских сестара“ на Косову и Метохији јер је архивска грађа о раду од 1903. до 1942. године сачувана у деловима, зато што је управа „Кола“, услед ратних околности у Првом светском рату, као и почетком немачке окупације 1941. године, одлучила да спали архиву „Кола“. Према речима Делфе Иванић разлог да  управа „Кола“ одлучи да спали архивску грађа о раду био је „страх од одмазде“ и то не одмазде према чланству већ, пре свега, према онима које је „Коло“ здушно помагало и о којима је водило детаљну евиденцију.

Из тог разлога, један од основних извора за писање историје Кола на Косову и Метохији представљају управо извештаји о раду „Кола“ објављивани у Вардару, годишњем календару у издању „Кола српских сестара“.

На подручју Косова и Метохије Вардар сведочи о постојању  шест одбора Кола и то у Гњилану, Ђаковици, Пећи, Призрену, Приштини, Урошевцу и Ораховцу. Одбори са Косова и Метохије се организационо нису разликовали од осталих.

Уобичајено у свим Одборима било је организовање прослављања славе „Кола“,  Мале Госпојине, затим Материнског дана – Материца, традиционално је сваке године продавао „Ђурђевски цветак“ на Ђурђевдан и васкршње јаје на Васкрс. Средства прикупљена на овим акцијама Одбори су користили за хуманитарне сврхе. Карактеристично је и било организовање костимираних забава, матинеа, посела, изложби ручних везова и сл такође у хуманитарне сврхе. Одбори су помагали сиромашну децу, најчешће ђаке дарујући одећу и обућу, новчано у виду стипендија. Такође су помагани и тежи случајеви сиромашних породица, као и ратни и цивилни инвалиди.

Изузетно значајан рад одбора на Косову и Метохији био је на пољу очувања народне традиције, израђивањем, сакупљањем и излагањем народних везова, ношњи, као и других производа народне радиности. Одбори „Кола“ на Косову и Метохији поседовали су богату збирку везова и народних ношњи, којом је често учествовали на разним изложбама у земљи и иностранству, а имали су и важан задатак да од занатлија прикупе или самостално израде и пошаљу Главном одбору Кола српских сестара у Београду народне везове и ношње. Неки Одбори на Косову и Метохији су имали развијене драмске секције које су самостално драматизовале и изводиле позоришне представе.

Једно од првих питања коме су сва „Кола“ на Косову и Метохији приступала веома савесно и одговорно била је изградња Дома или бар просторија „Кола“ јер је то једноставно био предуслов да се институционално и озбиљно оствари рад на терену и да се у њему сместе све секције, радионице и школе које су одбори у међуратном периоду основали. Нису сви месни Одбори на Косову и Метохији успели да сазидају или купе своје зграде или бар просторије, неки су успели, неки одбори нису.

Оливра Козарац са мајком, кућа у Диван јолу, фото: архива: Радмила Тодић Вулићевић

Према извештајима о раду, закључујемо да су се чланице Кола у одборима на Косову и Метохији посебно ангажовале на оснивању, финансирању и стручном одржавању Женских занатских школа, домаћичких курсева, курсева веза, ткања и ћилимарства. У тим школама и на тим курсевима су се младе девојке и девојчице из сиромашних кућа спремале за живот и оспособљавале за ручни рад, кројење, шивење и свих врста народног веза. Поред похађања ових курсева младе девојке и девојчице су похађале и основне наставне предмете српски језик, рачун, историју са географијом, веронауку, хигијену и домаће газдинство. Тиме су одбори испуњавали културно-просветни циљ, али еманципацију и економско оснаживање жена у вековима запостављеном простору Косова и Метохије.

Одбор Кола српских сестара у При­шти­ни

Одбор је основан крајем 1929. године и одмах на почетку је рад започео полетно, активно, енергично и продуктивно, сразмерно својој економској могућности. У другој години по оснивању (1932/1933) било је уписано 100 редовних чланица, 7 помоћних чланова, два утемељача и један добротвор.

Једна од првих активности приштинског кола је била костимирана забава поводом рођендана краљице Марије, 9. јануара 1930. године. Из извештаја се види да је забава била веома успешна и том приликом је сакупљено око 10.000 динара који су дати у хуманитарне сврхе. Од 15. јануара 1930. године у Приштини је почела са радом ђачка трпеза где се хранило 30 сиромашних ђака.

Из извештаја видимо да је приштински одбор тада имао добру сарадњу са месним Одбором Црвеног крста, коме је Приштинско Коло уступило 10% од свих прикупљених средстава. Одбору је због тога додељена захвалница Црвеног крста, а одликоване су председница Мара Плесничар златном и прва потпредседница (у извештају се не именује) сребрном медаљом Црвеног крста за заслуге у миру.

Коло у Приштини било је активно и на пољу хуманитарног рада. У другој години по оснивању (1931/1932) био је приређен концерт, костимирана Свесловенска забава, маскенбал, два дечија матинеа, као и два успела концерта у Косовској Митровици и Скопљу. Приход од свих догађаја био је намењен за финансирање Ђачке трпезе, у којој се хранило 12  сиромашних и даровитих ученика приштинске гимназије, стипендија за једног питомца на школовању у Београду, помоћ ученику у опоравку и лечењу, пострадалима од суше, али и  Женској подружини за довршење зграде, у коју је требало да буде смештена Женска занатска школа.

И наредних година  Коло у Приштини није престајало са радом, управо на хуманитарном плану, па је тако (1934/1935) како стоји у извештају за ту годину „ради прикупљања средстава у тишини је припремало матине“, које је после шестомесечне жалости због погибије краља Александра у Марсељу одржан на Врбицу а сав приход је био намењен сиромашној деци.

Посета Опленцу, фото: архива Радмила Тодић Вулићевић

„Видна је била помоћ студентима и ученицима, сиромашној деци, па и унесрећеним старијим чланицама, али такође су дати прилози већем броју културним и хуманих друштва и повремених одбора“, наведено је у  извештају  који су потписале секретар М. Т. Јелић и председница Љубица Ж. Пантелић.

Чланице „Кола“ у Приштини су (1935/1936) приложиле средства за „улепшавање Косовског споменика“, на Видовдан су се поклониле Косовским херојима и положиле венац на споменик на Газиместану, за подизање православне цркве на Вису, Одбору за свесловенски слет, Удружењу Студената књижевника у Скопљу, за доградњу Официрског дома у Приштини, наведено је у годишњем извештају секретара Љубица Ж. Пантелић и председнице Маре М. Плесничар.

Одбор у Приштини је поклањао пажњу и обнови цркава и манастира тако из извештаја у Вардару за 1935, годину видимо да је друштво 1935. године помагало и обнову манастира Грачанице, и за ту сврху прикупило 1000 динара. Исте године донирало је и за изградњу храма Светог Саве са 500 динара као и за православну цркву у Сушаку. Све до Другог светског рата више нема података о значајнијим акцијама овог Одбора, а у посебном делу Вардара нису објављивани извештаји из Приштине.

Одбор „Кола српских сестара“ у При­зре­ну отворио ћилимарску школу

Одбор кола српских сестара у Призрену је основан 27. фебруара 1929. године и од самог почетка упркос проблемима се трудио да испуни своје хуманитарне и културно-просветне циљеве.  Призренске сестре су се на самом почетку у извештајима најчешће жалиле да њихов рад није остварио очекиване резултате. Пре свега, како су истицале, зато што је у Призрену постојало још неколико хуманитарних друштава тако да није било могуће постићи масовност чланства и посећеност хуманитарних забава. Сестре су и као разлог за неочекивано слаб успех својих акција налазиле у томе што је члански улог у призренском „Колу“ био највиши у односу на друга хуманитарна друштва.

Призренски одбор је временом постајао све бројнији и успешнији, а његове активности, обимније и значајније. Одбор је са 50 чланица, колико је бројао 1933. године, нарастао на 89 до 1936. године, што је већ успех, када узмемо у обзир чињеницу да је у то време у Призрену постојало још четири женска друштва.

Најзначајнија активност „Кола“ у Призрену у међуратном периоду је било покретање ћилимарске и ткачке школе у Призрену. Ове школе су допринеле еманципацији и економском оснаживању жена у вековима запостављаном подручју Призрена и околине.

Чланице Кола српских сестара на излету, фото: Архива Радмила Тодић Вулићевић

Ћилимарску школу је Коло српских сестара отворило у сарадњи друштвом „Српкиња“ и Призренским трговачко – индустријским удружењем. Општина Призрен је за потребе школе уступила школску зграду за смештај и рад школе, а Министарство трговине и индустрије је плаћало стручну учитељицу. Школа је почела са радом 1933. године и првих година бројала око 20 ученица које су марљиво радиле и израђивале квалитетне пиротске ћилиме, драперије и јастуке док су се чланице кола потрудиле да ученице оспособе да раде и на чешким разбојима. Поред основних предмета и обуке на ручним радовима, управа школе је организовала и екскурзије за полазнице школе. Тако су ученице обилазиле Призрен, манастир Високи Дечани, Пећ, Пећку Патријаршију

Колико је ћилимарска школа квалитетно радила говори и податак да су њихови производи запажено учествовали на Београдском сајму 1937. године а исте године је у Скопљу поводом двадесетпете годишњице од ослобођења приређена и изложба ћилима насталих у призренској школи. Школа је и наредних година успешно радила и број ученица се сваке године повећавао тако да је Одбор морао да ангажује још једну стручну наставницу. Број ученица би био и већи, али због недостатка адекватних просторија није могао да прими све заинтересоване, а и саме просторије нису задовољавале хигијенске и педагошке услове. Одбор је из тог разлога разматрао могућност подизања Дома где би се школа адекватно сместила. Те планове до 1941. године Призренске сестре нису успеле да реализују.

На пољу хуманитарног рада одбор „Кола“ у Призрену је такође био активан па је тако, а то видимо из извештаја за 1931/1932. године, призренско „Коло“ послало новчане прилоге: Певачком друштву Вардар у Скопљу, Удружењу ратних инвалида у Београду, Руској ратној сирочади у Београду, Колу српских сестара у Охриду, затим прилог за подизање споменика Аристиду Бриану, удружењу Студенткиња у Београду, прилог за цркву у Тостуши, спомен капелу у Журу. Новчани прилози су те године послати и за Дом слепих у Земуну, довршење православних храмова у Сињу и Шаковићу, зидање цркве у Љубљани.  Те године је Одбор „Кола“ у Призрену пружио помоћ и ученицима Богословије као и сиромашним породицама за Божић.

Коло у Призрену је у међуратном периоду узимало учешћа и у културно-просветним програмима и догађајима, учествовало је у многим народним и државним манифестацијама, предавањима на универзитету, припреми дочека разних друштава која су долазила да обиђу Призрен и околину и др. чланице призренског „Кола“ су присуствовале скупштини „Кола“ у Београду 1930. године,  као и конгресу Женског савеза у Сплиту исте године. Призренској народној ношњи је тада у Сплиту посвећена, посебна пажња. Приликом откривања споменика захвалности Француској 1930. године „Коло“ одржало свечани скуп, са предавањем учитељице Марије Ћаловић о француским жртвама код нас. Обележило је 1932. године педесету годишњицу од смрти великог добротвора, оснивача призренске Богословије, Симе Андрејевића Игуманова. Из извештаја за 1931/1932. годину видимо да је „Коло“ у Призрену организовало прославу Материнског дана и да је у оквиру прославе одржано предавање о мајци и забавно вече.

Одбор Кола српских сестара у Гњилану

Гњилански одбор је основан 19. октобра 1930. године и бројао је 183 чланице, и од самог почетка се трудио да оствари хуманитарну и културно-просветну мисију које је Друштво својим статутом себи поставило за циљ да испуни. Један од првих подухвата одбора у Гњилану било је оснивање Женске занатске школе у којој су младе девојке учене свим корисним знањима и вештинама које ће им користити за вођење домаћинства и одгој деце. Школа је првих година добро радила. У њој су предавале наставнице основне школе Стана Кићовић, Наталија Радовић и Зора Грковић. При школи су организовани и курсеви ћилимарства, шивења, кувања вођења економије домаћинства, дакле сви они течајеви на којима су се младе девојке училе свим корисним вештинама, потребним за успешно вођење домаћинства.

Током 1934. године су чланице кола у Гњилану настојале су да се у Женској занатској школи установи и курс кројења и да банска управа то одобри и постави учитељицу, али нису добиле подршку.

Постигавши успех са Женском занатском школом Одбор у Гњилану је убрзо дошао на идеју да се оснује редовна Домаћичка школа. Право похађања имале би све девојке са најмање четворогодишњом основном школом. Из извештаја видимо да је ова идеја предложена главном одбору у Београду уз апел да се исти заузме код највиших инстанци за реализовање њихове идеје. У образложењу свог предлога чланице гњиланског одбора су истакле да би оснивањем Домаћичке школе Срез гњилански са 100.000 становника имао користи од, јер би се девојке училе и шивењу и кувању, економији, домаћинству, биле би „потпуније“ спремне за домаћице и мајке, јер се у постојећој школи „сем четири разреда основне школе не тражи никаква друга спрема“.

Успомена са курса за шивење – Сингер, фото: архива Радмила Тодић Вулићевић

Одбор гњиланског „Кола“ је наредних година настојао и да у Гњилану буде отворено забавиште, бан Вардарске бановине се сложио са њиховим предлогом, а од школског надзорника и председника општине додељена је сума од 2 000 динара, за ову сврху „Коло“ је примило и обавештење од Министарства за социјалну политику да је послало 2 000 динара за оснивање забавишта, али сестре су се жалиле да тај новац до 1. маја 1931 год, када је писан извештај, још увек није стигао.  Обе идеје и поред велике воље нису остварене, у каснијим годинама активности овог Одбора замиру, било је све мање чланица, а од претходних амбициозних планова се одустало. Већ 1933. године, Гњилански одбор је бројао свега педесет чланица, а буџет друштва, заснован готово само на чланарини, износио је 5 485 дининара. Главни разлог за смањене активности приписиван је светској економској кризи.

Године 1932. Гњилански одбор је купио скромну, стару кућу у којој је сместио своје канцеларије. Кућа је била толико стара да је већ за пар година, 1934. године, било потребно уложити 4 000 динара за поправке и реновирање.

Наредних година овај Одбор је поново заживео у погледу културних активности. Главни разлог за то су биле две нове, младе чланице Вера Павловић, учитељица и Сивка Ивковић, наставница Грађанске школе и секретар у „Колу“. Њих две су окупиле младе девојке, основале хор, припремиле хорски програм.

Важан сегмент рада гњиланског кола био је и културно-васпитни рад, сестре гњиланског одбора су приређивале забаве на којима су биле извођене и позоришне представе. Гњилански одбор је 1931. године са својим позоришним комадом „Пепељуга“ гостовао и у Урошевцу, где је представа прошла врло успешно. Другог дана Божића 1935. године у Гњилану су чланице гњиланског „Кола“ извеле посебно драматизоване песме „Биљана„ и „Враголан“  као и позоришни комад Бранислава Нушића „Дугме“. Ова приредба је изванредно успела, а приход је у потпуности утрошен за помоћ у одећи сиромашној деци. До 1941.године, односно до престанка постојања, друштво није имало неких значајнијих активности, осим редовних и уобичајених.

„Коло“ и Гњилану се бавило и хуманитарним радом, приређивањем костимираних забава, матинеа, посела а све са циљем прикупљања материјалних средстава. Вредне помена је помоћ пружена за цркви Света Петка у Селу Доброчину.  Из извештаја видимо да су и појединачно чланице кола српских сестара у Гњилану давале помоћ сиромашним мајкама са више деце, деци покојних ратника а најсиромашнијима  је помоћ давана за Божић и Васкрс.

Одбор Кола српских сестара у Ђа­кови­ци

Одбор у Ђаковици је основан 17. маја 1923. године. Један од његових првих подухвата је било оснивање Женске занатске школе. Ђаковичко Коло се жалило на слаб одзив деце због схватања да женска деца не треба да похађају школе. И наредних година Одбор се жалио на слаб успех и одзив женске деце, поготову из породица муслиманске вероисповести.

Главни подухват који је првих година био пред Одбором из Ђаковице било је оснивање Дома, решавању овог питања је овај одбор приступио веома савесно и одговорно, једноставно то је био предуслов да би се институционално и озбиљно остваривање рада „Кола“. Првих година рада управа Кола српских сестара у Ђаковици је највише рада уложила на прикупљању материјалних средстава за подизање дома и решавању свих административних проблема.

Рад на прикупљању материјалних средстава за подизање Дома је дао резултате па је тако главни Одбор „Кола Српских сестара“ из Београда за зидање Дома у Ђаковици 1930. године, одобрио позајмицу од 2 000 динара, управа Вардарске бановине је дала 20 000 динара да би 1932. године дала још 5 000 динара. Исте те године је Зетска бановина доделила 5 000 динара. Главни одбор је 1931. године Одбору у Ђаковици одобрио још једну позајмицу и то у износу од 5 000 динара без камате, а наредне 1932. године још 10 000 динара. И краљ Александар је лично помогао овај Одбор износом од 5 000 динара.

Након прикупљених средства Одбор Кола српских сестара у Ђаковици је приступио решавању административних проблема изради грађевинског плана будућег Дома и одређивању земљишта на коме ће бити саграђен будући Дом. Захваљујући тадашњем председнику општине, Сулејману Црнолавићу, Одбор је био ослобођен општинских пореза и такси на куповину грађевинског материјала, а архитекта из Београда Лeпосава Динић је потпуно бесплатно израдила грађевински план будућег Дома, док је суд општине Ђаковичке одредио земљиште „на најлепшем месту“ у Ђаковици, звано Бајрам-пашино поље. Након тога је могла да почне изградња Дома.

Зидање дома је трајало пуних пет месеци од јуна до новембра 1933. године а 26. новембра Дом је завршен и освештан. Освећење је извршио игуман манастира Високи Дечани Дионисије Миливојевић са свештенством. Освећењу дома присуствовали су и представници власти и гости, међу којима је биле и изасланице Главног одбора Кола српских сестара из Београд, г-ђе Љубице Пешић и Милеве Тодоровић „које су у име Главног одбора предале и помоћ“. Освећење Дома дошло је у години десетогодишњег рада Кола у Ђаковици.

Оливера Козарац – професорка српког језика у Гимназији, фото: архива Радмила Тодић Вулићевић

За житеље Ђаковице и околине овај дан је био празник, окупило се мноштво народа. Између осталих, присуствовали су и значајни гости из врха световне и духовне власти: Милан Бајић, срески начелник, Милија Дурковић, школски надзорник, Велимир Јојић, директор Пећке гимназије, као и изасланице Главног одбора из Београда, Љубица Пешић и Милева Тодоровић. Ђаковички одбор је лепо сарађивао и са локалним Соколским друштвом коме је уступао салу у свом дому за вежбање. Извештај о раду Кола у Ђаковици за 1933-1934. годину је посебно занимљив јер обилује фактографским подацима о изградњи и освећењу Дома Кола. Управа Кола пише да је „цела 1933. година била испуњена бригом и радом око подизања Дома“.

На пољу културно-просветног рада је Коло у Ђаковици такође било активно. У међуратном периоду у Ђаковици је радила Женска занатска школа која била под управом „Кола“. Током школске 1929/1930. школа је добила први разред продужне школе. „Наша је жеља“, пише председница Ђаковичког кола Ђурђа Ј. Зорић, у извештају за 1929/1930. годину „да у школу ступи што више муслиманске женске деце, којима, до сад баченим у таму, треба мало више светлости, него осталим! Али успех је још доста слаб, према ономе што би требало да буде, али није кривица оних који се труде, јер је познато да су овде у већини ти елементи код којих још није развијена свест о значају школе“. Током 1930. године су ангажоване две сталне стручне наставнице и хонорарни наставници захваљујући средствима која су обезбедили бановинска управа и општински суд.

Године 1934. при Женској занатској школи отворен je ћилимарски одсек. Управа Вардарске бановине је подржала овај одсек са 2 000 динара кредита. Наредне године повећало се интересовање за овај одсек, поготово код девојака исламске вероисповести. Ипак, бројност ученица наредних година није била довољна, те је због тога али и због недостатка новчаних средстава, ћилимарски одсек укинут 1938. године и до 1941. године више није поново отваран.

Коло у Ђаковици  је  учествовало у свим националним и патриотским манифестацијама, одазивало се молбама сестара из целе земље, као и других друштава и распродавало је срећке, књиге, заједно са другим одборима „Кола“ учествовало је у продаји  календара Вардар, помагало је Женску удругу из Цавтата у прикупљању ручних радова из косовског краја.

На пољу хуманитарног рада одбор у Ђаковици је био такође активан из извештаја за 1930/1931. годину видимо да се управа старала да помогне сиромашнима где год је то било потребно, чланице „Кола“ су „сашиле 40 пари одела униформи за „децу соколе“. Главни одбор је помагао ученице Женске занатске школе у гардероби, манастир Високи Дечани је такође ученицама школе поклонио одређени број књига, а захвалност Манастиру Високи Дечани кроз извештај су изразиле тадашња председница Даринка Бацановић (Боцоновић), секретар Зора П. Грковић и благајник Милена Вујисић.

У међуратном периоду Одбор у Ђаковици је радио и на масовности свог чланства из извештаја за 1931/1932. године видимо да је Одбор „Кола“ у Ђаковици уписао 58 редовних чланица, 11 добротвора, 9 утемељача.

Секретар у тој години је била Зора Грковић, Милена Вујисић благајник, а председница Даринка Бацановић. Занимљивост јесте да су међ чланица сада биле заступљене и друге вероисповести, а које су у свему и свуда показале разумевање за своје улоге и улоге друштва стоји у извештају.

Одбор Кола српских сестара у Урошевцу

Урошевачки одбор постоји од 1919. године. Рад Друштва од самог почетка био је усредсређен на куповину Дома и отварање Женске занатске школе. Одбор је уз велики труд 1926. године успео да купи зграду, у коју је сместио и своју Женску занатску школу тако да се у школској 1929/1930. године у школи образовало 38 ученица из места и околине, а управа потврђује у извештају за 1929/1930. годину да је за деценију постојања школа „указала овом месту доста услуга од непроцењиве вредности“. Даље се наводи у извештају да су у овој школи младе девојке из сиромашних породица обучаване разним вештинама, кројењу, ткању, разним врстама народног веза и слично. Поред ових вештина, ученице су изучавале и опште образовне предмете српски језик, рачун, историју са географијом, веронауку, хигијену и домаће газдинство.

Фото: архива Радмила Тодић Вулићевић

У извештајима из тридесетих година видимо да је рад Женске занатске школе у Урошевцу наишао на проблеме, јер је уписан мали број ученица, те је претила опасност да се школа затвори. Ипак је овај проблем био превазиђен.

За ученице Женске занатске школе и чланице урошевачког „Кола“ Одбор је организовао и екскурзије које су садржале обилазак наших светиња на Косову и Метохији па је тако 1930. године током које су ученице Женске занатске школе и чланице урошевачког „Кола“ посетиле манастир Високи Дечани и Пећку Патријаршију. Исте године Одбор је приредио изложбу ручних радова са мотивима народног веза специфичног за околину Урошевца.

Одбор у Урошевцу се бавио и хуманитарним радом из извештаја за 1932/1933. годину видимо да је урошевачки одбор те године своју славу, Малу Госпојину, прославио, како је наглашено, „свечаније него раније“. Пре подне био је обављен црквени обред. Поподне је одржан концерт, три матинеа и костимирана забава, што је све заједно донело хуманитарни прилог од 3500 дин. А у извештају за 1935/1936. годину видимо да су чланице урошевачког кола 1935. године приредили костимирану забаву хуманитарног карактера како би прикупили средства за сиромашне ученике. У истом извештају се посебно истиче рад председнице Ружице Марковић, која није „жалила ни времена  ни труда да у свакој прилици помогне своје сестре, те могу и ову годину уврстити у плодну годину рада“. У извештајима Урошевачког одбора после 1936. године нема података о значајнијим подухватима све до 1941. године.

Одбор Кола српских сестара у Пе­ћи

Пећки одбор, основан децембра 1919. године, био је један од најактивнијих и најбројнијих. При пећком „Колуњ“ постојала је Женска занатска школа. Школа је била успешна у раду. За управницу је 1932. године изабрана чланица Кола Стана Јојић, те године је отворено и ћилимарско одељење при женској занатској школи.

Женска занатска школа и његово ћилимарско одељење је радило у згради Дома Кола, под непосредном управом чланица „Кола“ у Пећи. Из извештаја у „Вардару“ за 1935/1936. годину видимо да су сестре истицале да је отварањем Женске занатске школе и ћилимарског одељења учињена корист не само Колу већ и граду у којем се како стоји у извештају „са успехом ова грана индустрије распространила а тиме донекле ублажила беду и невољу која у овом крају влада“. Даље из извештаја видимо да су Женску занатску школу већином похађале муслиманке које, како стоји у извештају, у овом крају „не гледају светло дана, нити их ико може приволети да пођу у школу а у овој школи су приморане да заврше прво основну школу па онда ћилимарски курс“.

 Ово је био огроман цивилизацијски скок за једну заосталу и конзервативну средину у којој су односи десет година раније регулисани шеријатским правом.

Медаљон које су носиле ученице Домаћичке школе, задужбина Николе Спасића, фото: Радмила Тодић Вулићевић

Коло у Пећи је током 1926. године купило зграду у којој је био смештен Дом друштва. Средства за куповину је делом обезбедио Главни одбор Кола у Београду, а делом други одбори у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца који су по основу бесповратне помоћи или повољне новчане позајмице, помогле „Колу“ у Пећи. Тако је за кратко време Одбору „Кола“ у Пећи за куповину зграде уплаћено потребних 106.000 динара као и додатних 16. 000 динара за преправке и поправке зграде што је укупно износило 122. 000 динара. Из извештаја за 1926/1927. годину видимо да су „Колу“ у Пећи поред Главног одбора Београду помогли и одбори у Нишу, Шапцу, Штипу, Јагодини, Сремским Карловцима, Босанском Броду, Охриду. У истом извештају су чланице пећког „Кола“ не занемарујући финансијски допринос посебно истакле и вредновале сестринску помоћ и слидарност, али и, како стоји у извештају, „бодрећи наш дух заједништва да не станемо на пола пута, којим је заиста тешко било ићи“.

Почетком тридесетих година, највећа пажња „Кола“ у Пећи је била усмерена на хуманитарни и просветни рад, као и на ангажовање  на подизању гимназије у том градуј. Тако је 1930. године, пећки одбор на слави „Кола“, Малој Госпојини, 21. септембра 1930. године прикупио добровољни прилог у износу од 1 000 динара, који је био предат одбору за изградњу гимназије у Пећи.

У свом хуманитарном раду током тридесетих година одбор у Пећи је настојао да помогне што већем броју људи и да, како стоји у ивештају за 1935/1936. годину, „не одбију ни једну молбу“. Занимљив је почетак извештаја кола у Пећи за поменуту годину у коме стоји да је тада управни одбор Кола у Пећи одржао 10 седница, а да је решено 97 предмета, што само значи колико је захтева било за помоћи, колико је било унесрећених и невољних у ионако тешким материјалним околностима сиромашног косовског краја. Најужу управу Кола у Пећи тада су чиниле председница Петра Протић, секретар Милица Арсовић и благајник Јованка Стањевић.

Поред других активности пећко „Коло“ је имало и драмску секцију која је 1935. године извела Нушићев комад „Покојник“. Исте године у Пећи су сестре приредиле костимирану забаву на коју су сви дошли у костимима по мотивима народне ношње или у класичној народној ношњи.

 У извештају за 1935/1936. годину сестре пећког кола изражавају незадовољство како је забава протекла и сматрају да је  „с обзиром на богате народне ношње у Пећи и околини забава могла је бити и боља и богатија, јер је дужност сваке жене да чува и подржава нашу лепу народну ношњу и народни вез“.

Чланице пећког Кола су 17. новембра 1938. Године (видимо из извештаја за 1938/1939. годину) присуствовале „историјском догађају, устоличењу његове светости Патријарха Гаврила Дожића у светом манастиру Патријаршији, у својим народним ношњама“.  Том приликом је Патријарх примио делегацију „Кола“ и даровао прилог од 1 000 динара, а Коло му је „за узврат поклонило леп јастук са народним везом“.

Даница Козарац из Приишитне – 1938. год.

Крајем тридесетих године зграда Дома у Пећи је толико пропала да су били потребни озбиљни издаци за поправке. Из извештаја за 1939/1940 видимо да је одбор кола у Пећи од Министарства трговине и индустрије Краљевине Југославије добио 38. 839 динара, за поправку Дома. Међутим, почетак другог светског рата на територији Краљевине Југославије 1941. године прекинуо је ове али и све друге планове и активности, као и рад „Кола“ у Пећи.

***

Делатност одбора „Кола српских сестара“ у Призрену, Приштини, Пећи, Гњилану, Урошевцу, Ђаковици и Ораховцу између два светска рата указује на то да је у овим срединама и поред евидентне економске и културно–просветне заосталости постојало интересовање да се такво стање поправи. Косовски одбори су све време настојали да промене стереотипну слику о тим срединама као безнадежно заосталим. Они својим активностима нису заостајали у односу на рад других Одбора у земљи, чак су били једни од најцењенијих и најактивнијих. Нарочито је вредна помена њихова активност на пољу еманципације и економском оснаживању жена у вековима запостављеном простору Косова и Метохије. Кроз процес оснивања, финансирања и стручног одржавања Женских занатских школа у својим местима. У тим школама су се младе девојке и девојчице из сиромашних кућа спремале за живот и оспособљавале за ручни рад, кројење, шивење и свих врста народног веза. Поред похађања ових курсева младе девојке и девојчице су похађале и основне наставне предмете српски језик, рачун, историју са географијом, веронауку, хигијену и домаће газдинство.

Пише: Александар Гуџић – историчар

Фотографије: приватна архива Радмиле Тодић Вулићевић

Повезани чланци

Back to top button