Vremeplov: „Kolo srpskih sestara“ na KiM i njegov rad od 1919. do 1941.

 Aktivnosti mesnih odbora „Kola srpskih sestara“  i sve važnije činjenice vezane za njihov rad rekonstruišemo na osnovu izveštaja Glavnog odbora „Kola srpskih sestara“ u Beogradu i mesnih odbora na Kosovu i Metohiji ojavljivanih u  glasilu kalendaru „Vardar“.

Na Kosovu i Metohiji u međuratnom periodu postojalo je ukupno sedam gradskih Odbora Kola srpskih sestara i to u Gnjilanu, Ćakovici, Orahovcu, Peći, Prizrenu, Prištini i Uroševcu. Veoma oskudni izvori ne daju dovoljno informacija da se iz današnje perspektive rekonstruiše aktivnost ovih Odbora i tako bolje upozna i sa društvenim sredinama u kojima su oni funkcionisali.

Kosovski odbori su organizovali razne humanitarne akcije prikupljanja i deljenja materijalne pomoći. Bavili su se kulturno-prosvetnim aktivnostima, kao što su osnivanje, održavanje ili pomaganje ženskih zanatskih škola, kurseva za domaćice, ćilimarskih i tkačkih kurseva. Članice mesnih odbora „Kola“ sa Kosova i Metohije su sa izuzetnom ljubavlju i entuzijazmom radile i na prikupljanju, izradi i čuvanju narodnih vezova i nošnji. Sestre su priređivale raznovrsne priredbe, zabave, matinea i posela, na kojima su se prikupljala sredstva za humanitarni rad. Svi Odbori na Kosovu i Metohiji su, iako nejednaki po brojnosti i materijalnim mogućnostima, uticali na poboljšanje materijalnog, kulturnog i prosvetnog položaja naroda.

Počeci

„Kolo srpskih sestara“ osnovano je 1903. godine kao humanitarno, dobrotvorno, patriotsko, rodoljubivo i kulturno – prosvetno žensko udruženje sa ciljem pružanja pomoći srpskom narodu koji je živeo na teritoriji današnje Makedonije i Kosova i Metohije kada ti krajevi još uvek nisu bili oslobođeni od Osmanske (Turske) vlasti. Tokom svog rada u prvim godinama, članice kola su prikupljale, slale i lično odnosile pomoć, južnim srpskim krajevima.

Nakon Prvog svetskog rata stekli su se uslovi da se formiraju mesni Odbori Kola srpskih sestara na Kosovu i Metohiji. Tako je u međuratnom periodu „Kolo“ organizaciono došlo na ove prostore i time omogućilo neposredniji pristup i bolje rezultate.

Kolo srpskih sestara je imalo svoje glasilo, kalendar „Vardar“, koji je  izlazio  u periodu od 1906. do 1941. godine, doduše sa prekidom tokom ratnih godina 1914.-1918. i u njemu su nakon Prvog svetskog rata objavljivani izveštaji o radu Glavnog odbora, ali i svih pododbora „Kola srpskih sestara“ u Srbiji i Jugoslaviji. Ovi izveštaji su dragocen izvor istorije „Kola srpskih sestara“ na Kosovu i Metohiji jer je arhivska građa o radu od 1903. do 1942. godine sačuvana u delovima, zato što je uprava „Kola“, usled ratnih okolnosti u Prvom svetskom ratu, kao i početkom nemačke okupacije 1941. godine, odlučila da spali arhivu „Kola“. Prema rečima Delfe Ivanić razlog da  uprava „Kola“ odluči da spali arhivsku građa o radu bio je „strah od odmazde“ i to ne odmazde prema članstvu već, pre svega, prema onima koje je „Kolo“ zdušno pomagalo i o kojima je vodilo detaljnu evidenciju.

Iz tog razloga, jedan od osnovnih izvora za pisanje istorije Kola na Kosovu i Metohiji predstavljaju upravo izveštaji o radu „Kola“ objavljivani u Vardaru, godišnjem kalendaru u izdanju „Kola srpskih sestara“.

Na području Kosova i Metohije Vardar svedoči o postojanju  šest odbora Kola i to u Gnjilanu, Đakovici, Peći, Prizrenu, Prištini, Uroševcu i Orahovcu. Odbori sa Kosova i Metohije se organizaciono nisu razlikovali od ostalih.

Uobičajeno u svim Odborima bilo je organizovanje proslavljanja slave „Kola“,  Male Gospojine, zatim Materinskog dana – Materica, tradicionalno je svake godine prodavao „Đurđevski cvetak“ na Đurđevdan i vaskršnje jaje na Vaskrs. Sredstva prikupljena na ovim akcijama Odbori su koristili za humanitarne svrhe. Karakteristično je i bilo organizovanje kostimiranih zabava, matinea, posela, izložbi ručnih vezova i sl takođe u humanitarne svrhe. Odbori su pomagali siromašnu decu, najčešće đake darujući odeću i obuću, novčano u vidu stipendija. Takođe su pomagani i teži slučajevi siromašnih porodica, kao i ratni i civilni invalidi.

Izuzetno značajan rad odbora na Kosovu i Metohiji bio je na polju očuvanja narodne tradicije, izrađivanjem, sakupljanjem i izlaganjem narodnih vezova, nošnji, kao i drugih proizvoda narodne radinosti. Odbori „Kola“ na Kosovu i Metohiji posedovali su bogatu zbirku vezova i narodnih nošnji, kojom je često učestvovali na raznim izložbama u zemlji i inostranstvu, a imali su i važan zadatak da od zanatlija prikupe ili samostalno izrade i pošalju Glavnom odboru Kola srpskih sestara u Beogradu narodne vezove i nošnje. Neki Odbori na Kosovu i Metohiji su imali razvijene dramske sekcije koje su samostalno dramatizovale i izvodile pozorišne predstave.

Jedno od prvih pitanja kome su sva „Kola“ na Kosovu i Metohiji pristupala veoma savesno i odgovorno bila je izgradnja Doma ili bar prostorija „Kola“ jer je to jednostavno bio preduslov da se institucionalno i ozbiljno ostvari rad na terenu i da se u njemu smeste sve sekcije, radionice i škole koje su odbori u međuratnom periodu osnovali. Nisu svi mesni Odbori na Kosovu i Metohiji uspeli da sazidaju ili kupe svoje zgrade ili bar prostorije, neki su uspeli, neki odbori nisu.

Prema izveštajima o radu, zaključujemo da su se članice Kola u odborima na Kosovu i Metohiji posebno angažovale na osnivanju, finansiranju i stručnom održavanju Ženskih zanatskih škola, domaćičkih kurseva, kurseva veza, tkanja i ćilimarstva. U tim školama i na tim kursevima su se mlade devojke i devojčice iz siromašnih kuća spremale za život i osposobljavale za ručni rad, krojenje, šivenje i svih vrsta narodnog veza. Pored pohađanja ovih kurseva mlade devojke i devojčice su pohađale i osnovne nastavne predmete srpski jezik, račun, istoriju sa geografijom, veronauku, higijenu i domaće gazdinstvo. Time su odbori ispunjavali kulturno-prosvetni cilj, ali emancipaciju i ekonomsko osnaživanje žena u vekovima zapostavljenom prostoru Kosova i Metohije.

Odbor Kola srpskih sestara u Pri­šti­ni

Odbor je osnovan krajem 1929. godine i odmah na početku je rad započeo poletno, aktivno, energično i produktivno, srazmerno svojoj ekonomskoj mogućnosti. U drugoj godini po osnivanju (1932/1933) bilo je upisano 100 redovnih članica, 7 pomoćnih članova, dva utemeljača i jedan dobrotvor.

Jedna od prvih aktivnosti prištinskog kola je bila kostimirana zabava povodom rođendana kraljice Marije, 9. januara 1930. godine. Iz izveštaja se vidi da je zabava bila veoma uspešna i tom prilikom je sakupljeno oko 10.000 dinara koji su dati u humanitarne svrhe. Od 15. januara 1930. godine u Prištini je počela sa radom đačka trpeza gde se hranilo 30 siromašnih đaka.

Iz izveštaja vidimo da je prištinski odbor tada imao dobru saradnju sa mesnim Odborom Crvenog krsta, kome je Prištinsko Kolo ustupilo 10% od svih prikupljenih sredstava. Odboru je zbog toga dodeljena zahvalnica Crvenog krsta, a odlikovane su predsednica Mara Plesničar zlatnom i prva potpredsednica (u izveštaju se ne imenuje) srebrnom medaljom Crvenog krsta za zasluge u miru.

Kolo u Prištini bilo je aktivno i na polju humanitarnog rada. U drugoj godini po osnivanju (1931/1932) bio je priređen koncert, kostimirana Sveslovenska zabava, maskenbal, dva dečija matinea, kao i dva uspela koncerta u Kosovskoj Mitrovici i Skoplju. Prihod od svih događaja bio je namenjen za finansiranje Đačke trpeze, u kojoj se hranilo 12  siromašnih i darovitih učenika prištinske gimnazije, stipendija za jednog pitomca na školovanju u Beogradu, pomoć učeniku u oporavku i lečenju, postradalima od suše, ali i  Ženskoj podružini za dovršenje zgrade, u koju je trebalo da bude smeštena Ženska zanatska škola.

I narednih godina  Kolo u Prištini nije prestajalo sa radom, upravo na humanitarnom planu, pa je tako (1934/1935) kako stoji u izveštaju za tu godinu „radi prikupljanja sredstava u tišini je pripremalo matine“, koje je posle šestomesečne žalosti zbog pogibije kralja Aleksandra u Marselju održan na Vrbicu a sav prihod je bio namenjen siromašnoj deci.

„Vidna je bila pomoć studentima i učenicima, siromašnoj deci, pa i unesrećenim starijim članicama, ali takođe su dati prilozi većem broju kulturnim i humanih društva i povremenih odbora“, navedeno je u  izveštaju  koji su potpisale sekretar M. T. Jelić i predsednica Ljubica Ž. Pantelić.

Članice „Kola“ u Prištini su (1935/1936) priložile sredstva za „ulepšavanje Kosovskog spomenika“, na Vidovdan su se poklonile Kosovskim herojima i položile venac na spomenik na Gazimestanu, za podizanje pravoslavne crkve na Visu, Odboru za sveslovenski slet, Udruženju Studenata književnika u Skoplju, za dogradnju Oficirskog doma u Prištini, navedeno je u godišnjem izveštaju sekretara Ljubica Ž. Pantelić i predsednice Mare M. Plesničar.

Odbor u Prištini je poklanjao pažnju i obnovi crkava i manastira tako iz izveštaja u Vardaru za 1935, godinu vidimo da je društvo 1935. godine pomagalo i obnovu manastira Gračanice, i za tu svrhu prikupilo 1000 dinara. Iste godine doniralo je i za izgradnju hrama Svetog Save sa 500 dinara kao i za pravoslavnu crkvu u Sušaku. Sve do Drugog svetskog rata više nema podataka o značajnijim akcijama ovog Odbora, a u posebnom delu Vardara nisu objavljivani izveštaji iz Prištine.

Odbor „Kola srpskih sestara“ u Pri­zre­nu otvorio ćilimarsku školu

Odbor kola srpskih sestara u Prizrenu je osnovan 27. februara 1929. godine i od samog početka uprkos problemima se trudio da ispuni svoje humanitarne i kulturno-prosvetne ciljeve.  Prizrenske sestre su se na samom početku u izveštajima najčešće žalile da njihov rad nije ostvario očekivane rezultate. Pre svega, kako su isticale, zato što je u Prizrenu postojalo još nekoliko humanitarnih društava tako da nije bilo moguće postići masovnost članstva i posećenost humanitarnih zabava. Sestre su i kao razlog za neočekivano slab uspeh svojih akcija nalazile u tome što je članski ulog u prizrenskom „Kolu“ bio najviši u odnosu na druga humanitarna društva.

Prizrenski odbor je vremenom postajao sve brojniji i uspešniji, a njegove aktivnosti, obimnije i značajnije. Odbor je sa 50 članica, koliko je brojao 1933. godine, narastao na 89 do 1936. godine, što je već uspeh, kada uzmemo u obzir činjenicu da je u to vreme u Prizrenu postojalo još četiri ženska društva.

Najznačajnija aktivnost „Kola“ u Prizrenu u međuratnom periodu je bilo pokretanje ćilimarske i tkačke škole u Prizrenu. Ove škole su doprinele emancipaciji i ekonomskom osnaživanju žena u vekovima zapostavljanom području Prizrena i okoline.

Ćilimarsku školu je Kolo srpskih sestara otvorilo u saradnji društvom „Srpkinja“ i Prizrenskim trgovačko – industrijskim udruženjem. Opština Prizren je za potrebe škole ustupila školsku zgradu za smeštaj i rad škole, a Ministarstvo trgovine i industrije je plaćalo stručnu učiteljicu. Škola je počela sa radom 1933. godine i prvih godina brojala oko 20 učenica koje su marljivo radile i izrađivale kvalitetne pirotske ćilime, draperije i jastuke dok su se članice kola potrudile da učenice osposobe da rade i na češkim razbojima. Pored osnovnih predmeta i obuke na ručnim radovima, uprava škole je organizovala i ekskurzije za polaznice škole. Tako su učenice obilazile Prizren, manastir Visoki Dečani, Peć, Pećku Patrijaršiju

Koliko je ćilimarska škola kvalitetno radila govori i podatak da su njihovi proizvodi zapaženo učestvovali na Beogradskom sajmu 1937. godine a iste godine je u Skoplju povodom dvadesetpete godišnjice od oslobođenja priređena i izložba ćilima nastalih u prizrenskoj školi. Škola je i narednih godina uspešno radila i broj učenica se svake godine povećavao tako da je Odbor morao da angažuje još jednu stručnu nastavnicu. Broj učenica bi bio i veći, ali zbog nedostatka adekvatnih prostorija nije mogao da primi sve zainteresovane, a i same prostorije nisu zadovoljavale higijenske i pedagoške uslove. Odbor je iz tog razloga razmatrao mogućnost podizanja Doma gde bi se škola adekvatno smestila. Te planove do 1941. godine Prizrenske sestre nisu uspele da realizuju.

Na polju humanitarnog rada odbor „Kola“ u Prizrenu je takođe bio aktivan pa je tako, a to vidimo iz izveštaja za 1931/1932. godine, prizrensko „Kolo“ poslalo novčane priloge: Pevačkom društvu Vardar u Skoplju, Udruženju ratnih invalida u Beogradu, Ruskoj ratnoj siročadi u Beogradu, Kolu srpskih sestara u Ohridu, zatim prilog za podizanje spomenika Aristidu Brianu, udruženju Studentkinja u Beogradu, prilog za crkvu u Tostuši, spomen kapelu u Žuru. Novčani prilozi su te godine poslati i za Dom slepih u Zemunu, dovršenje pravoslavnih hramova u Sinju i Šakoviću, zidanje crkve u Ljubljani.  Te godine je Odbor „Kola“ u Prizrenu pružio pomoć i učenicima Bogoslovije kao i siromašnim porodicama za Božić.

Kolo u Prizrenu je u međuratnom periodu uzimalo učešća i u kulturno-prosvetnim programima i događajima, učestvovalo je u mnogim narodnim i državnim manifestacijama, predavanjima na univerzitetu, pripremi dočeka raznih društava koja su dolazila da obiđu Prizren i okolinu i dr. članice prizrenskog „Kola“ su prisustvovale skupštini „Kola“ u Beogradu 1930. godine,  kao i kongresu Ženskog saveza u Splitu iste godine. Prizrenskoj narodnoj nošnji je tada u Splitu posvećena, posebna pažnja. Prilikom otkrivanja spomenika zahvalnosti Francuskoj 1930. godine „Kolo“ održalo svečani skup, sa predavanjem učiteljice Marije Ćalović o francuskim žrtvama kod nas. Obeležilo je 1932. godine pedesetu godišnjicu od smrti velikog dobrotvora, osnivača prizrenske Bogoslovije, Sime Andrejevića Igumanova. Iz izveštaja za 1931/1932. godinu vidimo da je „Kolo“ u Prizrenu organizovalo proslavu Materinskog dana i da je u okviru proslave održano predavanje o majci i zabavno veče.

Odbor Kola srpskih sestara u Gnjilanu

Gnjilanski odbor je osnovan 19. oktobra 1930. godine i brojao je 183 članice, i od samog početka se trudio da ostvari humanitarnu i kulturno-prosvetnu misiju koje je Društvo svojim statutom sebi postavilo za cilj da ispuni. Jedan od prvih poduhvata odbora u Gnjilanu bilo je osnivanje Ženske zanatske škole u kojoj su mlade devojke učene svim korisnim znanjima i veštinama koje će im koristiti za vođenje domaćinstva i odgoj dece. Škola je prvih godina dobro radila. U njoj su predavale nastavnice osnovne škole Stana Kićović, Natalija Radović i Zora Grković. Pri školi su organizovani i kursevi ćilimarstva, šivenja, kuvanja vođenja ekonomije domaćinstva, dakle svi oni tečajevi na kojima su se mlade devojke učile svim korisnim veštinama, potrebnim za uspešno vođenje domaćinstva.

Tokom 1934. godine su članice kola u Gnjilanu nastojale su da se u Ženskoj zanatskoj školi ustanovi i kurs krojenja i da banska uprava to odobri i postavi učiteljicu, ali nisu dobile podršku.

Postigavši uspeh sa Ženskom zanatskom školom Odbor u Gnjilanu je ubrzo došao na ideju da se osnuje redovna Domaćička škola. Pravo pohađanja imale bi sve devojke sa najmanje četvorogodišnjom osnovnom školom. Iz izveštaja vidimo da je ova ideja predložena glavnom odboru u Beogradu uz apel da se isti zauzme kod najviših instanci za realizovanje njihove ideje. U obrazloženju svog predloga članice gnjilanskog odbora su istakle da bi osnivanjem Domaćičke škole Srez gnjilanski sa 100.000 stanovnika imao koristi od, jer bi se devojke učile i šivenju i kuvanju, ekonomiji, domaćinstvu, bile bi „potpunije“ spremne za domaćice i majke, jer se u postojećoj školi „sem četiri razreda osnovne škole ne traži nikakva druga sprema“.

Odbor gnjilanskog „Kola“ je narednih godina nastojao i da u Gnjilanu bude otvoreno zabavište, ban Vardarske banovine se složio sa njihovim predlogom, a od školskog nadzornika i predsednika opštine dodeljena je suma od 2 000 dinara, za ovu svrhu „Kolo“ je primilo i obaveštenje od Ministarstva za socijalnu politiku da je poslalo 2 000 dinara za osnivanje zabavišta, ali sestre su se žalile da taj novac do 1. maja 1931 god, kada je pisan izveštaj, još uvek nije stigao.  Obe ideje i pored velike volje nisu ostvarene, u kasnijim godinama aktivnosti ovog Odbora zamiru, bilo je sve manje članica, a od prethodnih ambicioznih planova se odustalo. Već 1933. godine, Gnjilanski odbor je brojao svega pedeset članica, a budžet društva, zasnovan gotovo samo na članarini, iznosio je 5 485 dininara. Glavni razlog za smanjene aktivnosti pripisivan je svetskoj ekonomskoj krizi.

Godine 1932. Gnjilanski odbor je kupio skromnu, staru kuću u kojoj je smestio svoje kancelarije. Kuća je bila toliko stara da je već za par godina, 1934. godine, bilo potrebno uložiti 4 000 dinara za popravke i renoviranje.

Narednih godina ovaj Odbor je ponovo zaživeo u pogledu kulturnih aktivnosti. Glavni razlog za to su bile dve nove, mlade članice Vera Pavlović, učiteljica i Sivka Ivković, nastavnica Građanske škole i sekretar u „Kolu“. Njih dve su okupile mlade devojke, osnovale hor, pripremile horski program.

Važan segment rada gnjilanskog kola bio je i kulturno-vaspitni rad, sestre gnjilanskog odbora su priređivale zabave na kojima su bile izvođene i pozorišne predstave. Gnjilanski odbor je 1931. godine sa svojim pozorišnim komadom „Pepeljuga“ gostovao i u Uroševcu, gde je predstava prošla vrlo uspešno. Drugog dana Božića 1935. godine u Gnjilanu su članice gnjilanskog „Kola“ izvele posebno dramatizovane pesme „Biljana„ i „Vragolan“  kao i pozorišni komad Branislava Nušića „Dugme“. Ova priredba je izvanredno uspela, a prihod je u potpunosti utrošen za pomoć u odeći siromašnoj deci. Do 1941.godine, odnosno do prestanka postojanja, društvo nije imalo nekih značajnijih aktivnosti, osim redovnih i uobičajenih.

„Kolo“ i Gnjilanu se bavilo i humanitarnim radom, priređivanjem kostimiranih zabava, matinea, posela a sve sa ciljem prikupljanja materijalnih sredstava. Vredne pomena je pomoć pružena za crkvi Sveta Petka u Selu Dobročinu.  Iz izveštaja vidimo da su i pojedinačno članice kola srpskih sestara u Gnjilanu davale pomoć siromašnim majkama sa više dece, deci pokojnih ratnika a najsiromašnijima  je pomoć davana za Božić i Vaskrs.

Odbor Kola srpskih sestara u Đa­kovi­ci

Odbor u Đakovici je osnovan 17. maja 1923. godine. Jedan od njegovih prvih poduhvata je bilo osnivanje Ženske zanatske škole. Đakovičko Kolo se žalilo na slab odziv dece zbog shvatanja da ženska deca ne treba da pohađaju škole. I narednih godina Odbor se žalio na slab uspeh i odziv ženske dece, pogotovu iz porodica muslimanske veroispovesti.

Glavni poduhvat koji je prvih godina bio pred Odborom iz Đakovice bilo je osnivanje Doma, rešavanju ovog pitanja je ovaj odbor pristupio veoma savesno i odgovorno, jednostavno to je bio preduslov da bi se institucionalno i ozbiljno ostvarivanje rada „Kola“. Prvih godina rada uprava Kola srpskih sestara u Đakovici je najviše rada uložila na prikupljanju materijalnih sredstava za podizanje doma i rešavanju svih administrativnih problema.

Rad na prikupljanju materijalnih sredstava za podizanje Doma je dao rezultate pa je tako glavni Odbor „Kola Srpskih sestara“ iz Beograda za zidanje Doma u Đakovici 1930. godine, odobrio pozajmicu od 2 000 dinara, uprava Vardarske banovine je dala 20 000 dinara da bi 1932. godine dala još 5 000 dinara. Iste te godine je Zetska banovina dodelila 5 000 dinara. Glavni odbor je 1931. godine Odboru u Đakovici odobrio još jednu pozajmicu i to u iznosu od 5 000 dinara bez kamate, a naredne 1932. godine još 10 000 dinara. I kralj Aleksandar je lično pomogao ovaj Odbor iznosom od 5 000 dinara.

Nakon prikupljenih sredstva Odbor Kola srpskih sestara u Đakovici je pristupio rešavanju administrativnih problema izradi građevinskog plana budućeg Doma i određivanju zemljišta na kome će biti sagrađen budući Dom. Zahvaljujući tadašnjem predsedniku opštine, Sulejmanu Crnolaviću, Odbor je bio oslobođen opštinskih poreza i taksi na kupovinu građevinskog materijala, a arhitekta iz Beograda Leposava Dinić je potpuno besplatno izradila građevinski plan budućeg Doma, dok je sud opštine Đakovičke odredio zemljište „na najlepšem mestu“ u Đakovici, zvano Bajram-pašino polje. Nakon toga je mogla da počne izgradnja Doma.

Zidanje doma je trajalo punih pet meseci od juna do novembra 1933. godine a 26. novembra Dom je završen i osveštan. Osvećenje je izvršio iguman manastira Visoki Dečani Dionisije Milivojević sa sveštenstvom. Osvećenju doma prisustvovali su i predstavnici vlasti i gosti, među kojima je bile i izaslanice Glavnog odbora Kola srpskih sestara iz Beograd, g-đe Ljubice Pešić i Mileve Todorović „koje su u ime Glavnog odbora predale i pomoć“. Osvećenje Doma došlo je u godini desetogodišnjeg rada Kola u Đakovici.

Za žitelje Đakovice i okoline ovaj dan je bio praznik, okupilo se mnoštvo naroda. Između ostalih, prisustvovali su i značajni gosti iz vrha svetovne i duhovne vlasti: Milan Bajić, sreski načelnik, Milija Durković, školski nadzornik, Velimir Jojić, direktor Pećke gimnazije, kao i izaslanice Glavnog odbora iz Beograda, Ljubica Pešić i Mileva Todorović. Đakovički odbor je lepo sarađivao i sa lokalnim Sokolskim društvom kome je ustupao salu u svom domu za vežbanje. Izveštaj o radu Kola u Đakovici za 1933-1934. godinu je posebno zanimljiv jer obiluje faktografskim podacima o izgradnji i osvećenju Doma Kola. Uprava Kola piše da je „cela 1933. godina bila ispunjena brigom i radom oko podizanja Doma“.

Na polju kulturno-prosvetnog rada je Kolo u Đakovici takođe bilo aktivno. U međuratnom periodu u Đakovici je radila Ženska zanatska škola koja bila pod upravom „Kola“. Tokom školske 1929/1930. škola je dobila prvi razred produžne škole. „Naša je želja“, piše predsednica Đakovičkog kola Đurđa J. Zorić, u izveštaju za 1929/1930. godinu „da u školu stupi što više muslimanske ženske dece, kojima, do sad bačenim u tamu, treba malo više svetlosti, nego ostalim! Ali uspeh je još dosta slab, prema onome što bi trebalo da bude, ali nije krivica onih koji se trude, jer je poznato da su ovde u većini ti elementi kod kojih još nije razvijena svest o značaju škole“. Tokom 1930. godine su angažovane dve stalne stručne nastavnice i honorarni nastavnici zahvaljujući sredstvima koja su obezbedili banovinska uprava i opštinski sud.

Godine 1934. pri Ženskoj zanatskoj školi otvoren je ćilimarski odsek. Uprava Vardarske banovine je podržala ovaj odsek sa 2 000 dinara kredita. Naredne godine povećalo se interesovanje za ovaj odsek, pogotovo kod devojaka islamske veroispovesti. Ipak, brojnost učenica narednih godina nije bila dovoljna, te je zbog toga ali i zbog nedostatka novčanih sredstava, ćilimarski odsek ukinut 1938. godine i do 1941. godine više nije ponovo otvaran.

Kolo u Đakovici  je  učestvovalo u svim nacionalnim i patriotskim manifestacijama, odazivalo se molbama sestara iz cele zemlje, kao i drugih društava i rasprodavalo je srećke, knjige, zajedno sa drugim odborima „Kola“ učestvovalo je u prodaji  kalendara Vardar, pomagalo je Žensku udrugu iz Cavtata u prikupljanju ručnih radova iz kosovskog kraja.

Na polju humanitarnog rada odbor u Đakovici je bio takođe aktivan iz izveštaja za 1930/1931. godinu vidimo da se uprava starala da pomogne siromašnima gde god je to bilo potrebno, članice „Kola“ su „sašile 40 pari odela uniformi za „decu sokole“. Glavni odbor je pomagao učenice Ženske zanatske škole u garderobi, manastir Visoki Dečani je takođe učenicama škole poklonio određeni broj knjiga, a zahvalnost Manastiru Visoki Dečani kroz izveštaj su izrazile tadašnja predsednica Darinka Bacanović (Boconović), sekretar Zora P. Grković i blagajnik Milena Vujisić.

U međuratnom periodu Odbor u Đakovici je radio i na masovnosti svog članstva iz izveštaja za 1931/1932. godine vidimo da je Odbor „Kola“ u Đakovici upisao 58 redovnih članica, 11 dobrotvora, 9 utemeljača.

Sekretar u toj godini je bila Zora Grković, Milena Vujisić blagajnik, a predsednica Darinka Bacanović. Zanimljivost jeste da su međ članica sada bile zastupljene i druge veroispovesti, a koje su u svemu i svuda pokazale razumevanje za svoje uloge i uloge društva stoji u izveštaju.

Odbor Kola srpskih sestara u Uroševcu

Uroševački odbor postoji od 1919. godine. Rad Društva od samog početka bio je usredsređen na kupovinu Doma i otvaranje Ženske zanatske škole. Odbor je uz veliki trud 1926. godine uspeo da kupi zgradu, u koju je smestio i svoju Žensku zanatsku školu tako da se u školskoj 1929/1930. godine u školi obrazovalo 38 učenica iz mesta i okoline, a uprava potvrđuje u izveštaju za 1929/1930. godinu da je za deceniju postojanja škola „ukazala ovom mestu dosta usluga od neprocenjive vrednosti“. Dalje se navodi u izveštaju da su u ovoj školi mlade devojke iz siromašnih porodica obučavane raznim veštinama, krojenju, tkanju, raznim vrstama narodnog veza i slično. Pored ovih veština, učenice su izučavale i opšte obrazovne predmete srpski jezik, račun, istoriju sa geografijom, veronauku, higijenu i domaće gazdinstvo.

U izveštajima iz tridesetih godina vidimo da je rad Ženske zanatske škole u Uroševcu naišao na probleme, jer je upisan mali broj učenica, te je pretila opasnost da se škola zatvori. Ipak je ovaj problem bio prevaziđen.

Za učenice Ženske zanatske škole i članice uroševačkog „Kola“ Odbor je organizovao i ekskurzije koje su sadržale obilazak naših svetinja na Kosovu i Metohiji pa je tako 1930. godine tokom koje su učenice Ženske zanatske škole i članice uroševačkog „Kola“ posetile manastir Visoki Dečani i Pećku Patrijaršiju. Iste godine Odbor je priredio izložbu ručnih radova sa motivima narodnog veza specifičnog za okolinu Uroševca.

Odbor u Uroševcu se bavio i humanitarnim radom iz izveštaja za 1932/1933. godinu vidimo da je uroševački odbor te godine svoju slavu, Malu Gospojinu, proslavio, kako je naglašeno, „svečanije nego ranije“. Pre podne bio je obavljen crkveni obred. Popodne je održan koncert, tri matinea i kostimirana zabava, što je sve zajedno donelo humanitarni prilog od 3500 din. A u izveštaju za 1935/1936. godinu vidimo da su članice uroševačkog kola 1935. godine priredili kostimiranu zabavu humanitarnog karaktera kako bi prikupili sredstva za siromašne učenike. U istom izveštaju se posebno ističe rad predsednice Ružice Marković, koja nije „žalila ni vremena  ni truda da u svakoj prilici pomogne svoje sestre, te mogu i ovu godinu uvrstiti u plodnu godinu rada“. U izveštajima Uroševačkog odbora posle 1936. godine nema podataka o značajnijim poduhvatima sve do 1941. godine.

Odbor Kola srpskih sestara u Pe­ći

Pećki odbor, osnovan decembra 1919. godine, bio je jedan od najaktivnijih i najbrojnijih. Pri pećkom „Kolunj“ postojala je Ženska zanatska škola. Škola je bila uspešna u radu. Za upravnicu je 1932. godine izabrana članica Kola Stana Jojić, te godine je otvoreno i ćilimarsko odeljenje pri ženskoj zanatskoj školi.

Ženska zanatska škola i njegovo ćilimarsko odeljenje je radilo u zgradi Doma Kola, pod neposrednom upravom članica „Kola“ u Peći. Iz izveštaja u „Vardaru“ za 1935/1936. godinu vidimo da su sestre isticale da je otvaranjem Ženske zanatske škole i ćilimarskog odeljenja učinjena korist ne samo Kolu već i gradu u kojem se kako stoji u izveštaju „sa uspehom ova grana industrije rasprostranila a time donekle ublažila bedu i nevolju koja u ovom kraju vlada“. Dalje iz izveštaja vidimo da su Žensku zanatsku školu većinom pohađale muslimanke koje, kako stoji u izveštaju, u ovom kraju „ne gledaju svetlo dana, niti ih iko može privoleti da pođu u školu a u ovoj školi su primorane da završe prvo osnovnu školu pa onda ćilimarski kurs“.

 Ovo je bio ogroman civilizacijski skok za jednu zaostalu i konzervativnu sredinu u kojoj su odnosi deset godina ranije regulisani šerijatskim pravom.

Kolo u Peći je tokom 1926. godine kupilo zgradu u kojoj je bio smešten Dom društva. Sredstva za kupovinu je delom obezbedio Glavni odbor Kola u Beogradu, a delom drugi odbori u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca koji su po osnovu bespovratne pomoći ili povoljne novčane pozajmice, pomogle „Kolu“ u Peći. Tako je za kratko vreme Odboru „Kola“ u Peći za kupovinu zgrade uplaćeno potrebnih 106.000 dinara kao i dodatnih 16. 000 dinara za prepravke i popravke zgrade što je ukupno iznosilo 122. 000 dinara. Iz izveštaja za 1926/1927. godinu vidimo da su „Kolu“ u Peći pored Glavnog odbora Beogradu pomogli i odbori u Nišu, Šapcu, Štipu, Jagodini, Sremskim Karlovcima, Bosanskom Brodu, Ohridu. U istom izveštaju su članice pećkog „Kola“ ne zanemarujući finansijski doprinos posebno istakle i vrednovale sestrinsku pomoć i slidarnost, ali i, kako stoji u izveštaju, „bodreći naš duh zajedništva da ne stanemo na pola puta, kojim je zaista teško bilo ići“.

Početkom tridesetih godina, najveća pažnja „Kola“ u Peći je bila usmerena na humanitarni i prosvetni rad, kao i na angažovanje  na podizanju gimnazije u tom graduj. Tako je 1930. godine, pećki odbor na slavi „Kola“, Maloj Gospojini, 21. septembra 1930. godine prikupio dobrovoljni prilog u iznosu od 1 000 dinara, koji je bio predat odboru za izgradnju gimnazije u Peći.

U svom humanitarnom radu tokom tridesetih godina odbor u Peći je nastojao da pomogne što većem broju ljudi i da, kako stoji u iveštaju za 1935/1936. godinu, „ne odbiju ni jednu molbu“. Zanimljiv je početak izveštaja kola u Peći za pomenutu godinu u kome stoji da je tada upravni odbor Kola u Peći održao 10 sednica, a da je rešeno 97 predmeta, što samo znači koliko je zahteva bilo za pomoći, koliko je bilo unesrećenih i nevoljnih u ionako teškim materijalnim okolnostima siromašnog kosovskog kraja. Najužu upravu Kola u Peći tada su činile predsednica Petra Protić, sekretar Milica Arsović i blagajnik Jovanka Stanjević.

Pored drugih aktivnosti pećko „Kolo“ je imalo i dramsku sekciju koja je 1935. godine izvela Nušićev komad „Pokojnik“. Iste godine u Peći su sestre priredile kostimiranu zabavu na koju su svi došli u kostimima po motivima narodne nošnje ili u klasičnoj narodnoj nošnji.

 U izveštaju za 1935/1936. godinu sestre pećkog kola izražavaju nezadovoljstvo kako je zabava protekla i smatraju da je  „s obzirom na bogate narodne nošnje u Peći i okolini zabava mogla je biti i bolja i bogatija, jer je dužnost svake žene da čuva i podržava našu lepu narodnu nošnju i narodni vez“.

Članice pećkog Kola su 17. novembra 1938. Godine (vidimo iz izveštaja za 1938/1939. godinu) prisustvovale „istorijskom događaju, ustoličenju njegove svetosti Patrijarha Gavrila Dožića u svetom manastiru Patrijaršiji, u svojim narodnim nošnjama“.  Tom prilikom je Patrijarh primio delegaciju „Kola“ i darovao prilog od 1 000 dinara, a Kolo mu je „za uzvrat poklonilo lep jastuk sa narodnim vezom“.

Krajem tridesetih godine zgrada Doma u Peći je toliko propala da su bili potrebni ozbiljni izdaci za popravke. Iz izveštaja za 1939/1940 vidimo da je odbor kola u Peći od Ministarstva trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije dobio 38. 839 dinara, za popravku Doma. Međutim, početak drugog svetskog rata na teritoriji Kraljevine Jugoslavije 1941. godine prekinuo je ove ali i sve druge planove i aktivnosti, kao i rad „Kola“ u Peći.

***

Delatnost odbora „Kola srpskih sestara“ u Prizrenu, Prištini, Peći, Gnjilanu, Uroševcu, Đakovici i Orahovcu između dva svetska rata ukazuje na to da je u ovim sredinama i pored evidentne ekonomske i kulturno–prosvetne zaostalosti postojalo interesovanje da se takvo stanje popravi. Kosovski odbori su sve vreme nastojali da promene stereotipnu sliku o tim sredinama kao beznadežno zaostalim. Oni svojim aktivnostima nisu zaostajali u odnosu na rad drugih Odbora u zemlji, čak su bili jedni od najcenjenijih i najaktivnijih. Naročito je vredna pomena njihova aktivnost na polju emancipacije i ekonomskom osnaživanju žena u vekovima zapostavljenom prostoru Kosova i Metohije. Kroz proces osnivanja, finansiranja i stručnog održavanja Ženskih zanatskih škola u svojim mestima. U tim školama su se mlade devojke i devojčice iz siromašnih kuća spremale za život i osposobljavale za ručni rad, krojenje, šivenje i svih vrsta narodnog veza. Pored pohađanja ovih kurseva mlade devojke i devojčice su pohađale i osnovne nastavne predmete srpski jezik, račun, istoriju sa geografijom, veronauku, higijenu i domaće gazdinstvo.

Piše: Aleksandar Gudžić – istoričar

Fotografije: privatna arhiva Radmile Todić Vulićević