Записи са свете земље метохијске: Умјетници живљења и преживљавања из Ораховца

Они су чувари, прави мали умјетници живљења, и преживљавања. Умјетници опстанка, који се труде на најразличитије и најмаштовитије начине сачувати себе и своје од нестанка и заборава.

Пробудила сам се јутрос с погледом на башту рајску. На одштампаној химни Ораховца, коју сам окачила у своју собу, могла сам јасно да видим дјецу која весело трчкарају у дворишту цркве, грожђе што зри, и вино које старим винотоком отиче чак до Призрена Душановог царског града.

Све је то стало у један поглед, једну зеницу, и једно сјећање на једну драгу ми улицу.

На одласку из Ораховца, ономад, Оља ми даде химну коју су дјеца средње школе направила у захвалност Српској нити. На полеђини исписана имена чак осам средњошколаца. На много већем броју код нас школе бивају затворене. Тамо се чувају. Чувају се свом снагом и силом, у нади да ће једнога дана све опет бити како је и било, и како би требало бити.

Они су чувари, прави мали умјетници живљења, и преживљавања. Умјетници опстанка, који се труде на најразличитије и најмаштовитије начине сачувати себе и своје од нестанка и заборава.

-Знаш Славице наше приче су све тише и тише. Ту су нам пред вратима па не знаш да ли да причаш или да ћутиш. Људи се плаше. Није им се ни чудити…

-Знам. Мислим, не знам…Претпостављам…оно што вјероватно не могу ни да замислим…

Неке моје реченице, знам, звуче збуњујуће. Несмотрено изговорене или написане у неком болу, збуњености, страху…јер у оваквим ситуацијама сам као дијете у мраку собе у коме се види само огроман тамни ормар.

Страх.

Како су онда та дјеца тако весела кад год их срећемо?

Тако што знају да се радују.

Када би сви људи инстиктивно реаговали као дјеца зар мислиш да бисмо данас имали рат, бол и жице?

Сјетила сам се свештеника из цркве Успења Пресвете Богородице и првог нашег разговора: „Ми смо овдје у цркву уносили мртве, стављали их на један велики кухињски сто, испирали шлауфима и препознавали тијела страдалих.“

Још увијек могу да видим тај дан, и сузе у оку мојих пријатеља.

Још могу да чујем кап која клизи низ мој образ и удара тупим звуком у стари излизан камен. Да осјетим со на мојим уснама, и хладну воду по мртвим тијелима.

Иза свештеника кроз сузе назирем икону Лазара четверодневног.

Моја слава.

Никада нисам видјела тако осликану икону светог Лазара.

Тамне боје, кандило по средини иконе, свештеникова прича и хладна мала црквица уносе бол и тугу. Ал опет Лазар значи Васкрснуће и побједу, а чудотворна икона Богородице, са лијеве стране од њега, значи Вјеру у неко боље сутра.

А Бог је рекао – Радуј се. Тужни ће наћи утјеху.

Кроткост је ваљда у трпљењу…

Аларм ми је поново зазвонио у 7 сати и 2 минута.

Спремила сам се журно на посао, успут понављајући текст за школу глуме. Крлежа је толико петљао ријечи да и без позорнице лако ме је збуњивао.

 Погледала сам се у огледало и по ко зна који пут изговорила:“Дјеца хоће да живе! Дјеца хоће да живе! Дјеца нису ничему крива!“

ДЈЕЦА ХОЋЕ ДА ЖИВЕ! ДЈЕЦА НИСУ НИЧЕМУ КРИВА!!!

Пише: Славица Перућица

Повезани чланци

Back to top button