Женевска конвенција
Женевска конвенција о заштити рањеника за време трајања ратних дејстава, која је била увод у оснивање Међународног црвеног крста, потписана је 22. Августа 1864. године.
Женевске конвенције су низ од четири међународна споразума потписаних у Женеви (1864, 1906, 1929. и 1949. год.), чиме су успостављени хуманитарни принципи по којима су земље потписнице обавезне да се понашају према непријатељским војницима и цивилима за време ратних сукоба. Конвенција из 1949. садржи нове одредбе за цивиле који падну у непријатељске руке, а герилским борцима дата је шира заштита кроз два амандмана из 1977. године.
Кршење Женевских конвенција постојало је и постоји међу странама у свим сукобима. Из тих разлога формиран је Међународни суд правде као и ад хоц основани судови по одлукама УН.
Највећи допринос побољшању положаја рањеника, болесника и бродоломника свакако је учињен усвајањем Женевске конвенције из 1949. године. Првом Женевском конвенцијом значајно је проширена заштита рањеника и болесника у оружаним сукобима на копну док је Другом женевском конвенцијом побољшана протекција рањеника, болесника и бродоломника који се нађу на мору. Међутим, ове конвенције су ограничиле заштиту превасходно на рањенике, болеснике и бродоломнике у оружаним снагама а њихов главни недостатак био је у томе што наведени појмови нису били прецизно дефинисани услед чега је био споран и домашај релевантних одредби. Ови недостаци отклоњени су допунским протоколом I који у члану 8 детаљно дефинише ове термине и проширује круг лица на које се заштита односи.
Предвиђена је обавеза страна у сукобу да у што краћем року идентификују и попишу рањенике, болеснике и бродоломнике и мртве који су пали под њихову власт, и да преко својих националних бироа, ове податке доставе Централном бироу Међународног комитета Црвеног крста у Женеви.
Швајцарски бизнисмен Анри Динан је посетио рањене војнике након битке код Солферина 1859. године. Био је шокиран недостатком објеката, особља и медицинске помоћи која би била на располагању тим војницима. Као резултат тога, објавио је књигу Сећање на Солферино 1862. године, која се бави страхотама рата. Његова ратна искуства инспирисала су Динанта да предложи:
• Оснивање сталне агенције за хуманитарну помоћ у време рата
• Уговор влада којим се признаје неутралност те агенције и омогућава јој се да пружи помоћ у ратној зони
Први предлог је довео до успостављања Црвеног крста у Женеви. Други је довео до Прве Женевске конвенције из 1864. године, првог кодификованог међународног уговора који је покривао болесне и рањене војнике на бојном пољу.
Дана 22. августа 1866. је Швајцарска влада позвала владе свих европских земаља, као и Сједињених Држава, Бразила и Мексика, да присуствују званичној дипломатској конференцији. Шеснаест земаља послало је укупно 26 делегата у Женеву. Конференција је 22. августа 1864. усвојила прву Женевску конвенцију „за побољшање стања рањених у војсци на бојном пољу”. Представници 12 држава и краљевстава потписали су конвенцију.
