Ženevska konvencija
Ženevska konvencija o zaštiti ranjenika za vreme trajanja ratnih dejstava, koja je bila uvod u osnivanje Međunarodnog crvenog krsta, potpisana je 22. Avgusta 1864. godine.
Ženevske konvencije su niz od četiri međunarodna sporazuma potpisanih u Ženevi (1864, 1906, 1929. i 1949. god.), čime su uspostavljeni humanitarni principi po kojima su zemlje potpisnice obavezne da se ponašaju prema neprijateljskim vojnicima i civilima za vreme ratnih sukoba. Konvencija iz 1949. sadrži nove odredbe za civile koji padnu u neprijateljske ruke, a gerilskim borcima data je šira zaštita kroz dva amandmana iz 1977. godine.
Kršenje Ženevskih konvencija postojalo je i postoji među stranama u svim sukobima. Iz tih razloga formiran je Međunarodni sud pravde kao i ad hoc osnovani sudovi po odlukama UN.
Najveći doprinos poboljšanju položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika svakako je učinjen usvajanjem Ženevske konvencije iz 1949. godine. Prvom Ženevskom konvencijom značajno je proširena zaštita ranjenika i bolesnika u oružanim sukobima na kopnu dok je Drugom ženevskom konvencijom poboljšana protekcija ranjenika, bolesnika i brodolomnika koji se nađu na moru. Međutim, ove konvencije su ograničile zaštitu prevashodno na ranjenike, bolesnike i brodolomnike u oružanim snagama a njihov glavni nedostatak bio je u tome što navedeni pojmovi nisu bili precizno definisani usled čega je bio sporan i domašaj relevantnih odredbi. Ovi nedostaci otklonjeni su dopunskim protokolom I koji u članu 8 detaljno definiše ove termine i proširuje krug lica na koje se zaštita odnosi.
Predviđena je obaveza strana u sukobu da u što kraćem roku identifikuju i popišu ranjenike, bolesnike i brodolomnike i mrtve koji su pali pod njihovu vlast, i da preko svojih nacionalnih biroa, ove podatke dostave Centralnom birou Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u Ženevi.
Švajcarski biznismen Anri Dinan je posetio ranjene vojnike nakon bitke kod Solferina 1859. godine. Bio je šokiran nedostatkom objekata, osoblja i medicinske pomoći koja bi bila na raspolaganju tim vojnicima. Kao rezultat toga, objavio je knjigu Sećanje na Solferino 1862. godine, koja se bavi strahotama rata. Njegova ratna iskustva inspirisala su Dinanta da predloži:
• Osnivanje stalne agencije za humanitarnu pomoć u vreme rata
• Ugovor vlada kojim se priznaje neutralnost te agencije i omogućava joj se da pruži pomoć u ratnoj zoni
Prvi predlog je doveo do uspostavljanja Crvenog krsta u Ženevi. Drugi je doveo do Prve Ženevske konvencije iz 1864. godine, prvog kodifikovanog međunarodnog ugovora koji je pokrivao bolesne i ranjene vojnike na bojnom polju.
Dana 22. avgusta 1866. je Švajcarska vlada pozvala vlade svih evropskih zemalja, kao i Sjedinjenih Država, Brazila i Meksika, da prisustvuju zvaničnoj diplomatskoj konferenciji. Šesnaest zemalja poslalo je ukupno 26 delegata u Ženevu. Konferencija je 22. avgusta 1864. usvojila prvu Ženevsku konvenciju „za poboljšanje stanja ranjenih u vojsci na bojnom polju”. Predstavnici 12 država i kraljevstava potpisali su konvenciju.
