Aleksandar Gudžić: Mi smo narod koji je u poslednja dva veka doživeo četiri demografske katastrofe

Srbija je iz Velikog rata izašla sa ogromnim privrednim, ekonomskim, ljudskim i kulturološkim gubicima. Privreda je stagnirala četiri godine što nije moglo da ne ostavi posledice. Svi govorimo o ljudskim gubicima a da se pritom ne zapitamo koliko smo velikana izgubili u tom ratu,  kaže za Riznicu istoričar Aleksandar Gudžić. Dodaje da su posledice po zemlju i narod bile fatalne i da se Srbija nikada nije oporavila od posledica Prvog svetskog rata.  

„To je bio jedan sveopšti rat u kome su uzeli učešće svi, od seljaka do vrhunskih intelektualaca. Stanislav Harkov, Stanislav Vinarev, sin Branislava Nušića, Vladislav Petković Dis, i još mnogi drugi učeni ljudi i intelektualci poginuli su u tom  ratu.  To je bio jedan sveopšti rat za odbranu svih državnih tekovina“, kaže Gudžić.

Podseća da je Srbija toga vremena bila država sa najvećim procentom demokratije.

„Srpski seljak, iako nepismen, imao je pravo glasa. Srbiju su do Prvog svetskog rata narodi u okruženju zvali Slobodija. To je bila zemlja u kojoj je ukinut feudalizam i koja je ubrzano grabila napred, u progres i razvoj.  Danas se akcenat stavlja na te ljudske gubitke koji zaista nisu mali. U Prvom svetskom ratu izgubili smo blizu 1. 250.000 stanovnika, što čini 30% ukupne tadašnje populacije i blizu 50% muške populacije stanovništva.

Da li smo kao narod ikada uspeli da se oporavimo od tolikih gubitaka?

Na žalost, nikada se nismo oporavili od te demografske katastrofe. Taj broj nikada nije nadoknađen prirodnim priraštajem, već tako što su se Srbi iz okruženja naseljavali na prostoru uže Srbije. Mi smo  jedan od retkih naroda koji je u poslednja dva veka moderne istorije doživeo četiri demografske katastrofe. U Prvom i Drugom srpskom ustanku poginula je polovina populacije tadašnje ustaničke Srbije. U Prvom svetskom ratu ta brojka je bila veća od 1. 250. 000, u Drugom svetskom ratu više i od 1.500. 000 Srba je poginulo. Na kraju,  u ovom poslednjem ratu Srbija je pored žrtava imala više od milion izbeglica.

• 

U istoriji postoji pravilo da se svaki događaj, ma kada se desio, mora  posmatrati u kontekstu vremena u kome se desio.

Uzimajući u obzir tolike žrtve i gubitke da li je dan primirja u Prvom svetskom ratu za nas  stigao u pravom trenutku?

Svaki prekid neprijateljstva je dobro došao. Podsetiću vaše čitaoce da Srbija nije želela rat i nije odgovorna za isti. U Prvi svetski rat naša zemlja je  ušla posle dva teška sukoba u Prvom i Drugom balkanskom ratu. Njeni vojni potencijali su bili istrošeni. Vodeće političke i vojne ličnosti toga vremena, pošto- poto su želele mir. Trebalo je obnoviti vojne potencijale ali i integrisati prostore koje je Srbija oslobodila u Prvom balkanskom ratu, tako da našoj državi nikako nije odgovarao rat. Taj rat joj je nametnut. Austrougarska je želela rat. Ona je bila država na zalasku, koju su nagrizali nacionalni i ekonomski problemi i koja je polako gubila status velike sile. Međutim, ona je želela da ga potvrdi jednim novim ratom i osvajanjima, a jedini pravac kojim je mogla da se širi i osvaja bio je, po verovanju vojnih i političkih krugova u Beču, Srbija. Austrougarska je desetak godina pre rata već imala plan prodora na istok. Danas pojedine zemlje žele da sa sebe skinu odgovornost za Prvi svetski rat i krivca za isti traže u Srbiji koju predstavljaju kao leglo revolucionara. Tadašnju organizaciju  „Mlada Bosna“ čiji su članovi izvršili atentat, upoređuju sa Al Kaidom. To je neumesno jer, znate, u istoriji postoji pravilo koje glasi: svaki događaj, ma kada se desio, mora se posmatrati u kontekstu vremena u kome se desio. U to vreme se to ubistvo posmatralo i doživljavalo kao herojski čin. Par godina pre atentata u Sarajevu, godine 1910. pokušan je atentat na austrijskog cara Franju Josifa. Imamo nekoliko pokušaja atentata na austrougarske upravitelje u Bosni i Hercegovini, zatim pokušaji atentata na ruske careve, tako da je važno posmatrati vremenski kontekst u kome se neki događaj desio.

• 

Povlačeći se preko Albanije sa vojskom i kompletnim državnim aparatom kralj Petar je, pre nego je napustio zemlju, zakopao krunu u dvorištu Bogoslovije u Prizrenu. Tada su osim državnog arhiva poneta i sva važna dokumenta kao i relikvije. Da li tu možemo da napravimo paralelu sa biblijskom pričom o seobi naroda Izrailja koji je sa sobom nosio sve svoje relikvije i Svetu knjigu.

Svakako da možemo napraviti poređenje i već nakon Prvog svetskog rata stradanje Srba je inspirisalo brojne pisce koji su, zapisivajući istoriju Velikog rata dodali i religijski ton. Tako su povlačenje kroz Albaniju oni nazivali albanskom golgotom, dajući hrišćanske primese celom tom događaju. Kada su se Srbi povlačili  preko Albanije, oni su sa sobom nosili, pored Miroslavljevog Jevanđelja  i mošti Svetog Kralja Stefana Prvovenčanog, o čemu pišu i strane diplomate. Kada se vojska povlačila preko teritorije Kosova i Metohije, kod svih je prisutno sećanje na Kosovsku bitku. To se može naći u izveštajima svedoka. Mi, kada to čitamo možemo sagledati u kojoj razmeri je kod Srba živo sećanje na Kneza Lazara, koliko je živ Kosovski zavet. Kada Srbi dolaze sa vojskom na Gazimestan, oni se pitaju hoće li doživeti istu sudbinu kao i njihov Sveti Knez Lazar. Ili sastanak Generala u Lipljanu sa kraljem Petrom koji ih okuplja za večerom i traži da daju odsudnu bitku što je paralela sa kneževom večerom u narodnoj pesmi kada Knez Lazar okuplja svoje vitezove. Scena koju Nušić opisuje u svojoj knjizi „1915. – Tragedija jednog naroda“ gde kralj Petar kaže:  Zar nema lepšeg mesta za pogibiju jednog srpskog kralja od Kosova. Na Kosovu ćemo dati odsudnu bitku, naredite sve, hoću sutra da se pričestim u Gračanici.  Ovo je primerkoliko je kod Srba u to vreme živo sećanje na kosovski zavet i kosovsku tragediju.

Da li su današnje generacije svesne žrtve koju su naši preci podneli za ovu zemlju?

Svaka generacija je imala svoje sećanje na Prvi svetski rat, tako da je već posle Velikog rata domaća istoriografija stavila istoriju Prvog svetskog rata u prvi plan. Srbija je iz tog rata izašla kao pobednik. Posle Drugog svetskog rata, nove komunističke vlasti akcenat u istoriografiji stavljaju na narodnooslobodilačku borbu partizanskog pokreta i u istoriji je bilo zanemareno pitanje Velikog rata i uopšte tog dela naše istorije. Godišnjice proboja Solunskog fronta, godišnjice primirja i mira skromnije su obeležavane. Kada se dogodilo drugo razbijanje Jugoslavije i Srbija postala samostalna država, ponovo se  vraća interesovanje za istoriju Prvog svetskog rata i za stradanje Srba u njemu, što je i razumljivo. Zato danas javnost pokazuje veće interesovanje za događaje iz ovog perioda.

• 

Biografija:  

Aleksandar Gudžić je rođen je 10. avgusta 1985. godine u Prištini. Živi u Dobrotinu  kod Lipljana u kome je završio osnovu školu. Srednju školu završio je u Gračanici, osnovne studije istorije na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Urednik je istorijsko – tribinskih i pozorišnih programa u Domu kulture u Gračanici gde je takođe zadužen  za vođenje sekcije  Amaterskog pozorišta „Janićije Popović“.     

I. Miljković