Времеплов

Александар Вучо

Писац Александар Вучо, један од оснивача надреалистичког покрета у Србији између два светска рата, творац модерне поезије за децу, рођен је 25. септембра 1897. године . Његова поема “Подвизи дружине ‘Пет петлића’” сматра се најзначајнијим делом српске дечије поезије после Јована Јовановића – Змаја. Писао је и филмске сценарије и бавио се филмском критиком.

Вучо је рођен у трговачкој породици у Београду. Као гимназијалац са седамнаест година, придружио се српској војсци као добровољац и са њом се повукао преко Албаније. Из Драча, измучен страхотама повлачења, као и доста његових вршњака одлази у Француску.

Следеће године се нашао у Ници и тамо завршио гимназију а затим уписао Правни факултет на Сорбони, у Паризу. Тамо је упознао и своју будућу жену Јулијану Симеоновић. У Паризу су добили и своја два сина Ђорђа и Јована.

Са породицом вратио у Београд. Прву поему објавио је 1926. године под називом „Кров над прозором“ а 1928-е роман „Корен вида“. Следеће године изашла је књига „Ако се још једном сетим или начела“.

На Београд је тих година утицало послератно расположење. Вучо, који је током своје младости доста искусио и доста видео боравећи у Европи и школујући се у француским школама, убрзо је постао незадовољан друштеним приликама и стањем духа у граду. Са пријатељима истомишљеницима основао је београдску групу надреалиста и почео да се активно укључује у политички живот. Као један од оснивача и потписника манифеста постао је и један од уредника алманаха Немогуће – L’impossible. Поред поезије објавио је и први сценарио за филм „Љускари на прсима“.

Сарађивао је за часопис „Надреализам данас и овде“ и писао у „Политици“ прилоге под псеудонимом Аскерланд.

Година 1932. била је веома плодна за њега јер је исте изашла чувена поема „Неменикуће – Ћирило и Методије“ али и поема „Хумор Заспало“. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума“, како је приметио песник.

Поема „Хумор Заспало“ врхунац је те поезије апсурда и алегоричности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија“ српске поезије.

Исте године организована је и чувена изложба надреалиста у павиљону Цвијете Зузорић у Београду, а већ следеће са Душаном Матићем изашли су „Подвизи дружине Пет петлића“, дело намењено деци, са фотографијама Вучових синова на насловној страни књиге. Ово је Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. То је наставак надреалистичких поема али истовремено отварање новог круга у његовом песничком развоју, различитог од претходног и у тематском и у уметничком смислу.

Експерименти звуком и смислом, који су претходно били сами себи сврха, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Вербални хумор доведен је у везу с реалним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим стварним и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци оно што им је најближе, „слободну и живу игру духа“, и створио класично дело наше модерне поезије за децу.

Од свих надреалиста Вучо се најраније окренуо роману. Његов први роман „Корен вида“ изразио је лирско дело саткано од аутобиографске грађе поступком прилагођеним логици сна.

Опсежни коауторски роман „Глуво доба“ (1940) представља заокрет од поезије ка фактографском сувопарном реализму. У послератним романима он напушта тај пут и враћа се својим надреалистичким искуствима.

Три романа о судбини грађанског интелектуалца у револуцији, „Распуст“, „Мртве јавке“ и „Заслуге“, које је неко назвао београдском трилогијом, представљају, по речима аутора, „сведочанство о судару човека са апсурдом око себе и у себи“.

Последњи Вучов велики романсијерски подухват, трилогија, или роман у три дела, с насловима „Омаме“ (1973), „И тако, даље Омаме“ (1976) и „Омаме, крај“ (1980), необичан је спој поетског, аутобиографског и романескног. Од свих његових прозних остварења то дело је најмање роман, али оно, заузврат, има највише поезије и живота, и највише личног, својственог Вучу као ствараоцу.

После рата Вучо се посветио и филмској уметности и постао управник филмских предузећа Југославије и председник Комитета за кинематографију у југословенској влади. Осим тога био је и директор Звезда-филма и Авала-филма. Писао је доста филмских критика и сценарија, био је уредник “Борбе”, “Дела” и “Змаја”. За свој рад био је награђен Седмојулском наградом за животно дело, награду савеза књижевника (за роман „Распуст“) док му је роман „Мртве јавке“ био проглашен за најбољи роман године.

Тадашњи председник СФР Југославије Јосип Броз Тито га је одликовао Орденом заслуга за народ са златном звездом. Године 1982. добио је награду “Алекса Шантић” за књигу „Песме и поеме“. До краја живота се бавио интелектуалним радом инспиришући и своју жену као и најмлађег брата Николу да се баве писањем. Био је велики пријатељ Иве Андрића и често су се могли видети како уз шетњу уживају у причи.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Види такође
Close
Back to top button
Close
Close