Златомисли

Александра Нинковић – Ташић: Пупинова породица креће са Косова да осваја свет

Председник Образовно-истраживачког друштва „Михајло Пупин“ Александра Нинковић Ташић, одржала је недавно предавање о великанима српске и светске науке – Николи Тесли, Михајлу Пупину и Милутну Миланковићу у Јасеновику код Новог Брда и у порти цркве у Ораховцу којом приликом је представила и неколико својих књига.

Захваљујући труду и љубави Димитрија Марковића, Србина и хуманисте из Бајине Баште и његове супруге докторке Раде, Александра Нинковић Ташић је први пут дошла на Косово и Метохију како би приближила и представила рад, познате али и мање познатије детаље из живота тројице наших научника.

Нинковић – Ташић је у стручној јавности позната по бројним предавањима о Пупину, Тесли, Милутину Миланковићу, владици Николају, дубровачким Србима, одржаним у земљи и расејању. Међутим, њена најважнија вишегодишња активност је рад на прикупљању архивског материјала о животу и делу Михајла Пупина у читавом свету.

Више од 30.000 докумената, од којих су многа први пут доступна јавности, чине највећу архиву посвећену Пупину, која има за циљ афирмацију и чување Пупиновог дела, али и историје српске науке.

Посебно сабрање приређено је у порти ораховачког храма прошле недеље на коме су се окупили Срби из Велике Хоче и Ораховца. Александра је за све приредила својеврсну трпезу знања и љубави, вере и патриотизма говорећи о „Зведздобројцима“, али и о владици Николају Велимировићу.

Скуп је благословио парох ораховачки отац Веља, а највила га је новинарка и професорка књижевности из овог места, Оливера Радић.

Говорећи о бројним донацијама и доброчинствима које је Пупин чинио свом народу Нинковић-Ташић, није пропустила да исприча како је „Пупиново звоно“ на молбу владике Николаја стигло у Охрид да најави ослобођење тог града.  

Нинковић – Ташић истиче да у животу апсолутно није ништа могуће урадити без вере, поткрепљујући своју тврдњу примером из живота двојице наших великана науке.

„Пупун каже да без вере не би успео ништа, њу је у њега усадила мајка. Без вере не би жив прешао Атлантик, а камо ли успео тамо преко“.

Председница Образовно истраживачког института „Михајло Пупин“ открила је да је наш велики научник био пријатељ са великанима српске уметничке сцене Урошем Предићем и Пајом Јовановићем.

Непознаница је за све да је чувени калауз на Јовановићевом платну био Пупинов чукун деда Видо.

„Паја Јовановић је о својој чувеној слици причао: Са Пупином сам много пута причао о томе, његов чукундеда, Видо Пупин, нико не зна како је изгледао, пусти ме да сликам тебе, твоју фотографију имам. Калауз на слици „Сеоба Срба“,  онај који води српски народ са Косова, јесте нико други до Михајло Пупин. Има бркове, шубару, али кад то склоните, онда видите да је то лик младог Пупина. И заиста, Пупинова породица креће управо одавде, са Косова, да осваја свет“ испричала је Нинковић – Ташић.  

Михајло Пупин је био највећи донатор часописа „Српско Косово“, који је излазио у Скопљу.

„Како је сада у годинама и стар, редакција листа, из хуманих разлога одлучује да више не узима донације од њега, међутим, Пупин, како би им доскочио, претплатио је себе на 10 година. Знао је да можда неће живети толико, али то је био једини начин да их подржи“, испричала је Александра Нинковић Ташић.  

Свети Владика Николај Велимировић тада је записао:

„Има ли чвршће вере од вере нашег Пупина. За њега не постоји дилема, само вера је могла да скине копрену и маглу. Каже епископ Николај после Пупинове смрти: све што је желео и да помогне свом народу и да има да помогне, да буде велики научник, све му је Бог дао.

Када јер реч о Николи тесли, Никовићева каже да би волела да се група теолога скупи и почне само Теслине записе да тумачи.

„Знате како би сијало православље. Па, он је потпуно син свога оца, он обожава мајку, али је по карактеру, по речима, син свога оца, проте Милутина. Све око њега по мајци – један ујак митрополит, други ујак свештеник, трећи ујак свештеник, он је одгајан у тој атмосфери. И тај митрополит после упокојења оставио му је лично  богатство. Знате шта је урадио Тесла? Даје све… не оставља динар један… све даје Српској православној школи у Госпићу“, испричала је Нинковић – Ташић.

Занимљив догађај повезује Пупина, Теслу и гуслара Петра Перуновића.

„Када је на Пупинов позив, током Великог рата, долази гуслар Петар Перуновић, Пупин га је уводио у овалну собу, водио на Колумбију, направио му читав низ дешавања на Сорбони. Али Петар Перуновић, воли Теслу и каже Николи Тесли, који је већ доста повучен: Ја бих да се с вама видим, а Тесла му одговара – Ви, увек!“

Перуновић долази са гуслама у народној ношњи код Тесле у хотелску собу у део који је служио као научникова лабораторија. Седне и гусла: издржао је док нисам почео да гуслам Старог Вујадина, е онда је он почео да плаче, устао је прво је грлио мене, онда је грлио моје гусле, онда је љубио моје гусле и рекао је. „Па, ништа не дира душу Србина као што то чине гусле“.

У књизи „Звездобројци“ Никнковићева пише о Милутину Миланковићу. Пред смрт Миланковић у врту свог дома, пише:

,,Па не мора човек имати само материјално богатство. Може имати духовно богатство. Верујте ми и као бескућник, нећу бити сиромах“, . Због тога се надам да је и овај наш сусрет пут ка добром и ка доброти, рекла је Нинковић – Ташић и за три наша великана још додаје:

„Сва тројица су били правдољубиви, једноставни, јаки, неустрашиви и сва тројица су до врата у српској традицији. Орали су друмове Марка Краљевића, орали су научне друмове и ја ћу вам рећи како су преминули. Последње што Милутин Миланковић пише је есеј од 25 страна који носи назив Смрт Марка Краљевића. ФБИ проналази у хотелској соби Николу Теслу, са књигом на грудима, отворену на песми ,,Смрт мајке Југовића.“ Дуг који су вратили, гледајући у свој народ и у његова изворишта . Због тога не треба да вас чуди што најлепше и најбоље пишу управо њих тројица о Марку Краљевићу. А Михајла Пупина су свештеници у Америци представљали као Марка Краљевића њиховог времена. А опет, Никола Тесла пише: ,,Па ви не знате шта је чојство? Чојство је када угледате нашег Марка Краљевића у песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, који каже ,, Јао мени до Бога милога што погубих од себе бољега“.

Александра Нинковић-Ташић је аутор Пупиновог меморијалног пројекта у земљи и региону у оквиру кога је поставила први виртуелни музеј који представља једно научно и културно наслеђе у свету- Пупинов виртуелни музеј.

Аутор је шест изложби, организатор је више стотина предавања и трибина у читавој Србији, али и Црној Гори, Републици Српској, Хрватској, Швајцарској и Мађарској.

Приредила је и велику изложбу и монографије о Пупину – Од физичке ка духовној реалности, која је у Историјском музеју Србије оборила два рекорда – онај о дужини трајања поставке, али и о посећености, са више од 200.000 посетилаца.

Приредила је у сарадњи са САНУ и Матицом српском два издања Пупинове аутобиофије.

Аутор је изложбe „Жене у Првом светском рату” у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности новембра 2014. године. Поставка је настала као део обележевања стогодишњице почетка Великог рата. Изложба је после Београда организована и у другим српским градовима. За свој рад добила је бројне награде и признања: Награду града Београда, Валтровићеву награду, Специјално признање Уједињених нација, Признање Културни образац за посвећени рад на корист наше културе, Министарства културе и информисања, Награду Теслиног друштва у Америци, Проглашена је Витезом српске културе] и за личност године 2016.

Пре Ораховца, Нинковић-Ташић је одржала предавање у Јасеновику, после кога је посетила манастире Драганац, Грачаницу и Зочиште. И у Јасеновику и у Ораховцу она је представила своја дела: „Звездобројци“, „Звонари Слободе“и као и књиге о Михајлу Пупину и Николи Тесли.

Иван Миљковић – Оливера Радић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close