Arheolog Julka Kuzmanović Cvetković o kulturno istorijskoj baštini na KiM: Vreme reši sve i poslaže tako kako treba da bude

Odluka Vlade u Prištini kojom će se za potrebe nastavka istraživanja na lokalitetu Ulpijana ekspropriisati 70 hektara poljoprivrednog zemljišta u ataru opštine Gračanica jeste neobična jer se dešava prebrzo, pre bilo kakvog ispitivanja terena, ocenjuje Julka Kuznamović Cvetković, arheolog u penziji iz Prokuplja.

Ističe da nije upoznata sa time da je na pomenutoj lokaciji prethodno urađen geo – radar te da se ne zna tačna mapa onoga što se nalazi ispod zemlje.

U takvim okolnostima, navodi Kuznamović Cvetković, „odluka o eksproprijaciji nije odluka struke već vlasti i onih koji mogu da govore na taj način“.

U intevjuu za portal Riznica, dugogodišnja direktorka Muzeja Toplice, koja je radila na brojnim lokalitetima na Kosovu i Metohiji  osvrnula se i na zahteve Prištine da joj Beograd vrati više od hiljadu artekfakta koji, prema mišljenju ministra kulture, Hajrule Čekua, pripadaju kosovskoj kulturnoj baštini.    

„Svi koji apeluju da se iz Beograda materijal vrati u Prištinu, ako hoćemo tako, prvo treba da počiste kod svojih kuća. Odnosno, da stvari koje su poskidali sa Partenona u Grčkoj vrate na Partenon pa da se Kapija boginje Ištar iz Berlina vrati u Mesopotamiju, tamo gde pripada, da se mnoge stvari vrate tamo odakle su potekle“, rekla je Kuzmanović Cvetković.

Mnogo se priča o tome šta je čije i gde šta treba da bude, mnogo je bitnije da ti neki spomenici budu sačuvani kako bi  ljudi mogli da ih vide.

Prvi put posle ratnih dešavanja, Julka Kuzmanović Cvetković je na Kosovo i Metohiju došla 2017. godine, kada je bila učesnik skupa koji je organizovala Mreža muzeja Zapadnog Balkana a tada se prvi put susrela i sa svojim dojučerašnjim albanskim kolegama. 

Kaže da je godišnji skup Zapadnobalkanske mreže muzeja prethodio Zapadnom Balkanu kao jedinstvenoj celini, odnosno da je kroz muzejsko nasleđe napravljen pokušaj  stvaranja kulturne zajednice koju čine muzejski stručnjaci.

Julka Kuzmanović Cvetković: Boravili smo u Bosni, Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji, Grčkoj. Te 2017. godine imala sam priliku da razgovaram sa kolegama, da obilazim muzeje u Prištini i tada sam došla da vidimo Ulpijanu i Gračanicu.  Videla sam da je bilo sjajno uređeno nekoliko punktova za turiste na Ulpijani, a sve ostalo je bilo kako je bilo. Za mene je bilo strašno da vidim bodljikavu žicu na Gračanici, budući da pre toga nisam dolazila dosta dugo. Bilo mi je nespojivo, zid od opeke i bodljikava žica na njemu. Sve je bilo lepo, kolege Albanci su nas vodili, to su ljudi s kojima sam sarađivala pre 2000. godine, ali nešto se desilo… ništa nije bilo isto kao pre toga…

• Tokom ove posete obišli ste Muzej Kosova u Prištini. Kako komentarište zahtev koji je prištinski ministar kulture, Hajrula Čeku, uputio  Beogradu da se Kosovu vrate vredni artefakti koji, kako on kaže, pripadaju ovdašnjem kulturnom nasleđu.  Na spisku se nalazi čak 1247 predmeta koje je, kako tvrdi, Beograd prisvojio.

Julka Kuzmanović Cvetković: Ne može se reći da je Beograd nešto prisvojio. Jer, ako je Narodni muzej Srbije u Beogradu ako barem u našim dokumentima piše da je Kosovo Srbija, kako god ga neki drugi smatrali, dok to ne bude jasno razgraničeno, materijal će biti na sigurnom u Beogradu. Taj materijal je, koliko se ja sećam bio na velikoj izložbi gde je prezentovano kulturno blago južne srpske pokrajine, a posle toga je ostao u Beogradu. Da se podsetimo,  materijal je i konzerviran u Beogradu, otkrivali su ga arheolozi Srbije radeći na brojnim lokalitetima. To su bile pare Republike Srbije koje su ulagane i u arheološka istražvanja, konzervaciju i rekonstrukciju i u sređivanje tog muzeja Kosova i svih muzeja na području Prištine. Dakle, nije baš tako jednostavno raspraviti šta je čije jer ništa od toga zapravo nije naše, nego je to istorijsko blago koje treba da se sačuva za pokoljenja koja dođu. To treba da se čuva na sigurnom, za buduća pokoljenja. Nekada to može da se vidi u nekakvoj virtualnoj stvarnosti, danas je to  jednostavno, svi mogu da gledaju i da im bude dostupno, a koliko ja znam, deo nekih predmeta nalazi se danas u Muzeju Kosova. Svojim rukama sam radila konzervaciju jedne figurine koju sam videla sad u muzeju, u vitrini. Mnogo se priča o tome šta je čije i gde šta treba da bude, a mnogo je bitnije da ti neki spomenici budu sačuvani kako bi ljudi mogli da ih vide. Hajde sada da pričamo malo drugačije. Hajde da pričamo o Evropi. U mnogim evropskim spomenicima su kulturno istorijski spomenici iz Egipta, Turske, Male Azije, Irana, Persije, iz Mesopotamije. Mnogo toga se nalazi daleko od mesta gde bi to trebalo da bude pa se jednostavno ništa ne dešava. Svi ti stranci koji apeluju da se iz Beogada materijal vrati u Prištinu treba prvo da počiste kod svoje kuće. Treba da stvari koje su poskidali sa partenona u Grčkoj vrate na Partenon, da se kapija Boginje Ištar iz Berlina vrati u Mesopotamiju tamo gde pripada, da se mnoge stvari vrate tamo odakle su potekle. U tom slučaju sve treba da se vrati tamo odakle je. Čitav španski Madridski arheološki muzej neće imati ni Egipatsku ni Mesopotamsku sobu, neće imati mnogo što šta. Svet će biti uskraćen za mnogo stvari.

Mnogo je bitnije raspravljati o tome kako žive ljudi. Predmeti će se sačuvati, oni su tu gde jesu i na sigurnom su.

• Da li to znači da su zahtevi Prištine nerealni, budući da znamo da ona sada u čitavu priču želi da uključi UNESKO.    Priština je uputila i poziv Međunarodnom savetu Muzeja, Savetu Evrope, Evropskoj komisiji da joj se vrate vredni artefakti iz doba neolita koji kako se ovde tvrdi, pripadaju kulturnoj baštini tzv. Kosova?

Julka Kuzmanović Cvetković: Ako sada pričamo o Vinčanskoj kulturi, uglavnom pričamo i o Brnjičkoj kulturi, odnosno kulturi Donja Toponica, Brnjica, Donja Stražava, sve su to stvari koje pripadaju Republici Srbiji. To je nasleđe sa ovoga prostora. Vinčanska kultura je zahvatala područje današnje Srbije, Severne Makedonije i istočne Bosne, zapadne Srbije, južne Mađarske i jugoistočne Rumunije, to je to kulturno područje. Ne može se Vinčanska kultura opredeliti kao kultura Kosova, kultura Srbije, Rumunije ili Mađarske. Vinčanska kultura je jedna i jedinstvena, postojala je 7000 godina i ne možemo sada da kažemo da je to moje, naše, ovoga ili onoga. To je prosto evropsko nasleđe. O tome gde će šta da bude odlučivaće se verovatno jednom prilikom, ali bojim se sad, kod ovakvih tenzija i ovakvih nesigurnosti, pitanje je koliko  na Kosovu postoje konkretni uslovi za čuvanje svega toga. Dakle, ima mnogo stvari o kojima treba da se raspravlja. Mnogo je bitnije raspravljati o tome kako žive ljudi. Predmeti će se sačuvati, oni su tu gde jesu i na sigurnom su. Mnogo je bitnije kako žive ljudi. Mogu li ljudi da žive onako kako bi trebali da žive, jer, ja kao neko ko dolazi iz centralne Srbije ne mogu da budem sigurna u to. Ja sam juče vrlo komotno ušla u muzej Kosova u Prištini. Niko mi nije čak ni ulaznicu tražio. Niko nije kontrolisao da li ja tamo nosim i šta nosim i kako ja ulazim, što nije običaj kad se u muzej ulazi. Kad ulazite na Akropoljski muzej od vas traže da torbu provučete kroz skener. Ja neću učiniti ništa nažao ni jednom muzeju ali bojim se da postojeća bezbednosna situacija nije najsigurnija. Mora se malo više pozornosti obratiti na čuvanje toga što tu ima.

• Da li bi se o pitanjima kulturne baštine trebalo raspravljati u okviru Briselskih razgovora. Da li u tom smeru treba tražiti rešenje ili treba pustiti da vreme da odgovor na sve ovo?

Julka Kuzmanović Cvetković: Nisam siugrna da je sada vreme da se raspravlja o kulturno istorijskom nasleđu. Mislim da je za to rano. Vreme reši sve i poslaže tako kako treba da bude. Kad se kod ljudi smiri euforija i strast onda  oni mnogo lakše razgovaraju, a bojim se da sada ima mnogo više stvari o kojima treba razgovarati. Kod nas, nekako, kultura uvek dođe na kraju. Ona se najlakše sredi, a ljudi iz kulture se najlakše dogovore ako se njima ostavi da se dogovore. Ako se kulturom bave oni koji ne znaju šta je to ili koji nisu dovoljno upućeni onda bude različitih ekcesa. Upravo se vraćam na Zapadnobalkansku mrežu muzeja, mi nismo imali nikakvih problema u komunikaciji. Niko od nas ni sa kim. Nas je zanimao naš posao i način na koji ga radimo. Način na koji delimo informacije. Nama je bilo najmanje važno gde smo, samo je bilo važno da razgovaramo.

• Utisak je da se Prištini ipak žuri za odgovorom na pitanja čije šta, kako bi zaokružila svoju priču. Nadomak Gračanice nalazi se arheološko nalazište Ulpijana, a grupa ahreologa je jesenas otkrila mozaik sa natpisom posvete cara Justinijana, čime se preko društvenih mreža javno pohvalio prištinski ministar kulture Hajrula Čeku. Ko zapravo ima pravo na Ulijanu kao kulturno istorijski spomenik?  Ako znamo da je Vlada u Prištini nedavno donela odluku da se za potrebe istraživanja na tom lokalitetu obavi eksproprijacija 70 hektara zemljišta koje je u vlasništvu Srba, šta nam to govori?  Da li je ovaj potez Prištine  u svrhu nauke ili se „ispod žita“ provlači nešto drugo?

Julka Kuzmanović Cvetković: Ulpijana je svetsko nasleđe. Ulpijana je jedna stranica u svetskoj arheološkoj čitanci. Kada se bavimo rimskom istorijom, Ulpijana je nezaobilazna u provincijskoj arheologiji jer je ta mezija bila rimska provincija koja je bila jako važna Rimu, jer se tu rudarilo i zato jer je imalo šta da se odnese iz te provincije. Rimljani nisu osvajali svet zato što ga mnogo vole nego su pomerali međe da bi obuhvatili i rudnike i mesta gde se proizvodi hrana i mesta gde ima nečega što mogu da pokupe i odnesu rimskim građanima koji su, kako bismo mi to danas rekli, živeli na komociju od onoga što im je država davala. Davala im je hleba i igara i oni su mogli da uživaju. Ulpijana je grad iz 3. veka koji je obnavljan u vreme Justinijana.

To je grad koji je predstavljao deo limesa odbrane protiv Varvara koji su nadilazili sa severa. Ulpijana je svetsko arheološko nasleđe i ne može se svojatati na taj način. Nastavljena su istraživanja poslednjih godina. Videli smo da su ona tri punkta na lokalitetu lepo uređena za turiste, a isto tako smo danas imali priliku da vidimo da se to ne održava dovoljno dobro. Videli smo da se one zaštitne ograde ruše, da drveni stubići padaju. To što se napravi mora da se obnavlja i održava. To oko eksproprijacije zemljišta je prilično neobično zato što se to, barem koliko ja znam nikada nije radilo tako, jer zemlja se obrađuje, život se nastavlja. Ljudi moraju da jedu, moraju da žive od nečega, a ono što se iskopa, pa treba da se konzervira kada se obave neka arheološka istraživanja, odnosno treba da se na neki način sankcioniše. Onda se otkupi ili se u dogovoru sa vlasnikom nešto čini ali meni je neobično da se na prostoru koji, koliko ja znam, nije istražen niti je urađen geo-radar i ne zna se tačna mapa onoga što se nalazi ispod zemlje obavlja eksproprijacija. Malo mi je prebrzo sve to i ta eksproprijacija. To nisu odluke struke, to su odluke vlasti i to su odluke onih koji mogu da govore na taj način.

Što se tiče posvete caru Justinijanu, uglavnom nekom ko je na čelu države se pišu posvete i toga je bilo dok je sveta i veka. Nema tu nešto mnogo pametovanja. Justinijan jeste iz ovih krajeva ali on je rođen u blizini Justinijane Prime to jest Caričinog grada kod Lebana. To je istorijski potvrđeno i o tome pišu istoričari toga vremena. Ulpijana je Justinijana Sekunda, to je drugi značajan i veliki grad na tom limesu. Koliko danas imamo počasnih građana u koliko gradova, danas imamo počasne građane, recimo predsednik neke države je počasni građanin. Da li smo mi zaboravili u vreme Tita koliko je bilo Titovih Mitrovica, Velesa, Velenja? To je moda jednoga vremena. Justinijan je značajan car, obnovio je carstvo i mnoge spomenike, obnavano je njegovo ime. On je na neki način bio eksponent te vlasti i najlogičnije je bilo da se piše Justinijanovo ime i da se oda počast Justinijanu i njegovoj gospođi Teodori koja nešto naročito nije bila omiljena ali je bila carica.

Tvrditi da neko vodi direktno poreklo od Ilira je što se mene tiče potpuno besmisleno i naučno nepotkovano.

Nedugo po otkriću mozaika usledila je sednica Vlade u Prištini posle koje se donosi odluka o eksprorpijaciji zemlje. U pitanju su 44 parcele u vlasništvu Srba na potezu između dve srpske sredine: Lapljeg Sela i Gračanice. Šta kaže nauka, da li je u pitanju politička odluka ili je s naučne strane sve ovo opavdano?

 Julka Kuzmanović Cvetković: Nisam dovoljno upućena u to da li je urađen geo – radar i onda se, recimo zna gde se tačno nalazište prostire na tom prostoru, pa postoji plan da se svih tih 70 hektara iskopava sledeće godine, onda to može biti u redu. Ali, koliko ja znam iskopava se deo po deo, pa onda kada se završi taj deo, to se nacionalizuje, otkupi ili kako god da se to zove. Ovo mi je malo neobično, ja nisam čula da se to tako dešavlao do sada.

• U brojnim albanksim krugovima koji pretenduju da budu naučni uporno se propagira teza da Albanci kao narod vode poreklo od Ilira te da su oni kao najstariji narod na ovom području koji je tu bio nastanjen i pre Slvena. Koliko u dokazivanju ili pobijanju ovakvih tvrdnji vaša struka može da bude od koristi? Jesmo li budni ili uljuljkani i ne prepoznajemo šta je pozadina ovakvog iznošenja pseudoistrijskih tvrdnji u javnosti.

Julka Kuzmanović Cvetkvić: Vrlo je teško na Balkanu govoriti o direktnim analogijama i korenima jer znamo da su tu prolazili razni osvajači i razne vojske. Rimljani su osvojili čitavo ovo područje, lokalni stanovnici su se povukli u brda ali su radili za njih, sarađivali sa Rimljanima. U trećem veku su išli u rimsku vojsku pa su dobijali rimsko građansko pravo, pa je došlo vreme Vizantije, pa je bio veliki zemljotres na ovim prostorima kad je Ulpijana sravnjana sa zemljom početkom šestog veka, pa su onda dolazili neki drugi narodi koji su osvajali. Vrlo teško da je neka etnička zajednica ostala čak i da je postojala tada. Čak i da je neko ilirsko pleme postojalo, mi ne znamo ni kakvim su jezikom govorili, ni kako su izgledali. Znamo gde su živeli al to je bilo nešto južnije, više prema moru. Ilirska kraljica Teuta živela je na obalama Jadrana, nije živela ovde na Kosovu. Vrlo je teško to kategorički tvrditi. Svako ko se bavi naukom malo opreznije nastupa. Nije baš jednostavno reći, od tada do tada su bili ovi, pa ovi i gotovo, direktno Albaci. Ako se mi prisetimo da je srpska država nastala na području Zete, jugozapadne Srbije i Kosova, o čemu onda pričamo? Mi pričamo o albanskim korenima, a Albanska država je formirana 1912. godine. Na Balkanu ne postoji ništa što je kategorički od nekih vremena pa do današnjih vremena. Vremena se menjaju, ljudi se naseljavaju. Velike su seobe sa jedne na drugu stranu. Ljudi idu za hlebom, boljim životom i zato što je u ljudskoj prirodi da menja mesto boravka. Od vajkada su se ljudi selili tamo gde im je bolje i gledali da im bude lakše. Znamo za čuvenu Dorsku seobu koja je bila sa severa pa prošla Jadranskom obalom, pa je sišla dole put Grčke, pa znamo takođe da je Vinčanska kultura iz 7. milenijuma pre naše ere uništena u velikim paljevinama kad su ljudi došli sa istoka pa uništili sve to. Znamo za velika kretanja, a vidimo i da se danas dešavaju migracije. Dakle, tvrditi da neko vodi direktno poreklo od Ilira je što se mene tiče potpuno besmisleno i naučno nepotkovano. To ne može tako. I kad bi se mi koji se iole bavimo naukom pitali, mi bismo se lako dogovorili.

Mi bismo jedni drugima mogli da objasnimo, ali mnogo je raznih koji zapravo sebi daju za pravo da proučavaju istoriju i da pričaju o lažnoj i izmišljenoj istoriji, o provokacijama, o tome da je to neko drugi napisao pa se to prihvata. Ajmo da prihvatimo ono što kažu ljudi koji se istinski bave naukom. Ajde da govorimo realno. Koliko se promena desilo samo u jednom veku na Balkanu? Koliko se promena desilo samo u 20. veku, a iza toga je prošlo mnogo vekova koji se broje dvocifrenim i trocifrenim brojevima. Nije tako jednostavno reći i ja ne bih mogla da poverujem nekome kad kaže da je direktan potomak Ilira. Jer kad gledamo bilo koji narod, nema štancanja. Niti su svi visoki, niti su svi niski, niti su svi plavooki, crnooki. Postoji jedan miks. Ako bismo se bavili genima onda bismo možda došli do nekih zaključaka ali nema sto posto krštenice koja dokazuje. Na kraju, čak i Jevreji koji se smatraju najčistijim narodom na svetu imaju Jevreje koji se ožene ženama koje nisu Jevrejke i žene koje se udaju za one koji nisu Jevreji. Znači, i oni su uspeli da poremete, oni kojih je toliko malo, koji maltene znaju u broj ko je čiji. Na Balkanu je bilo mnogo naroda i naroda koji su prolazili tuda i ostavili trag tako da svi mi koji danas živimo na Balkanu imamo neke zajedničke gene, delimično manje ili više, delimo jedan zajednički prostor i ono što bi trebali da naučimo jeste da živimo zajedno poštujući sve što se desilo i ne pokušavajući da rekonstruišemo prošlost na neki način koji odgovara meni, a ne odgovara ni vama.

I. Miljković