Археолог Јулка Кузмановић Цветковић о културно историјској баштини на КиМ: Време реши све и послаже тако како треба да буде

Одлука Владе у Приштини којом ће се за потребе наставка истраживања на локалитету Улпијана експроприисати 70 хектара пољопривредног земљишта у атару општине Грачаница јесте необична јер се дешава пребрзо, пре било каквог испитивања терена, оцењује Јулка Кузнамовић Цветковић, археолог у пензији из Прокупља.

Истиче да није упозната са тиме да је на поменутој локацији претходно урађен гео – радар те да се не зна тачна мапа онога што се налази испод земље.

У таквим околностима, наводи Кузнамовић Цветковић, „одлука о експропријацији није одлука струке већ власти и оних који могу да говоре на тај начин“.

У интевјуу за портал Ризница, дугогодишња директорка Музеја Топлице, која је радила на бројним локалитетима на Косову и Метохији  осврнула се и на захтеве Приштине да јој Београд врати више од хиљаду артекфакта који, према мишљењу министра културе, Хајруле Чекуа, припадају косовској културној баштини.    

„Сви који апелују да се из Београда материјал врати у Приштину, ако хоћемо тако, прво треба да почисте код својих кућа. Односно, да ствари које су поскидали са Партенона у Грчкој врате на Партенон па да се Капија богиње Иштар из Берлина врати у Месопотамију, тамо где припада, да се многе ствари врате тамо одакле су потекле“, рекла је Кузмановић Цветковић.

Много се прича о томе шта је чије и где шта треба да буде, много је битније да ти неки споменици буду сачувани како би  људи могли да их виде.

Први пут после ратних дешавања, Јулка Кузмановић Цветковић је на Косово и Метохију дошла 2017. године, када је била учесник скупа који је организовала Мрежа музеја Западног Балкана а тада се први пут сусрела и са својим дојучерашњим албанским колегама. 

Каже да је годишњи скуп Западнобалканске мреже музеја претходио Западном Балкану као јединственој целини, односно да је кроз музејско наслеђе направљен покушај  стварања културне заједнице коју чине музејски стручњаци.

Јулка Кузмановић Цветковић: Боравили смо у Босни, Србији, Црној Гори, Албанији, Грчкој. Те 2017. године имала сам прилику да разговарам са колегама, да обилазим музеје у Приштини и тада сам дошла да видимо Улпијану и Грачаницу.  Видела сам да је било сјајно уређено неколико пунктова за туристе на Улпијани, а све остало је било како је било. За мене је било страшно да видим бодљикаву жицу на Грачаници, будући да пре тога нисам долазила доста дуго. Било ми је неспојиво, зид од опеке и бодљикава жица на њему. Све је било лепо, колеге Албанци су нас водили, то су људи с којима сам сарађивала пре 2000. године, али нешто се десило… ништа није било исто као пре тога…

• Током ове посете обишли сте Музеј Косова у Приштини. Како коментариште захтев који је приштински министар културе, Хајрула Чеку, упутио  Београду да се Косову врате вредни артефакти који, како он каже, припадају овдашњем културном наслеђу.  На списку се налази чак 1247 предмета које је, како тврди, Београд присвојио.

Јулка Кузмановић Цветковић: Не може се рећи да је Београд нешто присвојио. Јер, ако је Народни музеј Србије у Београду ако барем у нашим документима пише да је Косово Србија, како год га неки други сматрали, док то не буде јасно разграничено, материјал ће бити на сигурном у Београду. Тај материјал је, колико се ја сећам био на великој изложби где је презентовано културно благо јужне српске покрајине, а после тога је остао у Београду. Да се подсетимо,  материјал је и конзервиран у Београду, откривали су га археолози Србије радећи на бројним локалитетима. То су биле паре Републике Србије које су улагане и у археолошка истражвања, конзервацију и реконструкцију и у сређивање тог музеја Косова и свих музеја на подручју Приштине. Дакле, није баш тако једноставно расправити шта је чије јер ништа од тога заправо није наше, него је то историјско благо које треба да се сачува за покољења која дођу. То треба да се чува на сигурном, за будућа покољења. Некада то може да се види у некаквој виртуалној стварности, данас је то  једноставно, сви могу да гледају и да им буде доступно, а колико ја знам, део неких предмета налази се данас у Музеју Косова. Својим рукама сам радила конзервацију једне фигурине коју сам видела сад у музеју, у витрини. Много се прича о томе шта је чије и где шта треба да буде, а много је битније да ти неки споменици буду сачувани како би људи могли да их виде. Хајде сада да причамо мало другачије. Хајде да причамо о Европи. У многим европским споменицима су културно историјски споменици из Египта, Турске, Мале Азије, Ирана, Персије, из Месопотамије. Много тога се налази далеко од места где би то требало да буде па се једноставно ништа не дешава. Сви ти странци који апелују да се из Беогада материјал врати у Приштину треба прво да почисте код своје куће. Треба да ствари које су поскидали са партенона у Грчкој врате на Партенон, да се капија Богиње Иштар из Берлина врати у Месопотамију тамо где припада, да се многе ствари врате тамо одакле су потекле. У том случају све треба да се врати тамо одакле је. Читав шпански Мадридски археолошки музеј неће имати ни Египатску ни Месопотамску собу, неће имати много што шта. Свет ће бити ускраћен за много ствари.

Много је битније расправљати о томе како живе људи. Предмети ће се сачувати, они су ту где јесу и на сигурном су.

• Да ли то значи да су захтеви Приштине нереални, будући да знамо да она сада у читаву причу жели да укључи УНЕСКО.    Приштина је упутила и позив Међународном савету Музеја, Савету Европе, Европској комисији да јој се врате вредни артефакти из доба неолита који како се овде тврди, припадају културној баштини тзв. Косова?

Јулка Кузмановић Цветковић: Ако сада причамо о Винчанској култури, углавном причамо и о Брњичкој култури, односно култури Доња Топоница, Брњица, Доња Стражава, све су то ствари које припадају Републици Србији. То је наслеђе са овога простора. Винчанска култура је захватала подручје данашње Србије, Северне Македоније и источне Босне, западне Србије, јужне Мађарске и југоисточне Румуније, то је то културно подручје. Не може се Винчанска култура определити као култура Косова, култура Србије, Румуније или Мађарске. Винчанска култура је једна и јединствена, постојала је 7000 година и не можемо сада да кажемо да је то моје, наше, овога или онога. То је просто европско наслеђе. О томе где ће шта да буде одлучиваће се вероватно једном приликом, али бојим се сад, код оваквих тензија и оваквих несигурности, питање је колико  на Косову постоје конкретни услови за чување свега тога. Дакле, има много ствари о којима треба да се расправља. Много је битније расправљати о томе како живе људи. Предмети ће се сачувати, они су ту где јесу и на сигурном су. Много је битније како живе људи. Могу ли људи да живе онако како би требали да живе, јер, ја као неко ко долази из централне Србије не могу да будем сигурна у то. Ја сам јуче врло комотно ушла у музеј Косова у Приштини. Нико ми није чак ни улазницу тражио. Нико није контролисао да ли ја тамо носим и шта носим и како ја улазим, што није обичај кад се у музеј улази. Кад улазите на Акропољски музеј од вас траже да торбу провучете кроз скенер. Ја нећу учинити ништа нажао ни једном музеју али бојим се да постојећа безбедносна ситуација није најсигурнија. Мора се мало више позорности обратити на чување тога што ту има.

• Да ли би се о питањима културне баштине требало расправљати у оквиру Бриселских разговора. Да ли у том смеру треба тражити решење или треба пустити да време да одговор на све ово?

Јулка Кузмановић Цветковић: Нисам сиугрна да је сада време да се расправља о културно историјском наслеђу. Мислим да је за то рано. Време реши све и послаже тако како треба да буде. Кад се код људи смири еуфорија и страст онда  они много лакше разговарају, а бојим се да сада има много више ствари о којима треба разговарати. Код нас, некако, култура увек дође на крају. Она се најлакше среди, а људи из културе се најлакше договоре ако се њима остави да се договоре. Ако се културом баве они који не знају шта је то или који нису довољно упућени онда буде различитих екцеса. Управо се враћам на Западнобалканску мрежу музеја, ми нисмо имали никаквих проблема у комуникацији. Нико од нас ни са ким. Нас је занимао наш посао и начин на који га радимо. Начин на који делимо информације. Нама је било најмање важно где смо, само је било важно да разговарамо.

• Утисак је да се Приштини ипак жури за одговором на питања чије шта, како би заокружила своју причу. Надомак Грачанице налази се археолошко налазиште Улпијана, а група ахреолога је јесенас открила мозаик са натписом посвете цара Јустинијана, чиме се преко друштвених мрежа јавно похвалио приштински министар културе Хајрула Чеку. Ко заправо има право на Улијану као културно историјски споменик?  Ако знамо да је Влада у Приштини недавно донела одлуку да се за потребе истраживања на том локалитету обави експропријација 70 хектара земљишта које је у власништву Срба, шта нам то говори?  Да ли је овај потез Приштине  у сврху науке или се „испод жита“ провлачи нешто друго?

Јулка Кузмановић Цветковић: Улпијана је светско наслеђе. Улпијана је једна страница у светској археолошкој читанци. Када се бавимо римском историјом, Улпијана је незаобилазна у провинцијској археологији јер је та мезија била римска провинција која је била јако важна Риму, јер се ту рударило и зато јер је имало шта да се однесе из те провинције. Римљани нису освајали свет зато што га много воле него су померали међе да би обухватили и руднике и места где се производи храна и места где има нечега што могу да покупе и однесу римским грађанима који су, како бисмо ми то данас рекли, живели на комоцију од онога што им је држава давала. Давала им је хлеба и игара и они су могли да уживају. Улпијана је град из 3. века који је обнављан у време Јустинијана.

То је град који је представљао део лимеса одбране против Варвара који су надилазили са севера. Улпијана је светско археолошко наслеђе и не може се својатати на тај начин. Настављена су истраживања последњих година. Видели смо да су она три пункта на локалитету лепо уређена за туристе, а исто тако смо данас имали прилику да видимо да се то не одржава довољно добро. Видели смо да се оне заштитне ограде руше, да дрвени стубићи падају. То што се направи мора да се обнавља и одржава. То око експропријације земљишта је прилично необично зато што се то, барем колико ја знам никада није радило тако, јер земља се обрађује, живот се наставља. Људи морају да једу, морају да живе од нечега, а оно што се ископа, па треба да се конзервира када се обаве нека археолошка истраживања, односно треба да се на неки начин санкционише. Онда се откупи или се у договору са власником нешто чини али мени је необично да се на простору који, колико ја знам, није истражен нити је урађен гео-радар и не зна се тачна мапа онога што се налази испод земље обавља експропријација. Мало ми је пребрзо све то и та експропријација. То нису одлуке струке, то су одлуке власти и то су одлуке оних који могу да говоре на тај начин.

Што се тиче посвете цару Јустинијану, углавном неком ко је на челу државе се пишу посвете и тога је било док је света и века. Нема ту нешто много паметовања. Јустинијан јесте из ових крајева али он је рођен у близини Јустинијане Приме то јест Царичиног града код Лебана. То је историјски потврђено и о томе пишу историчари тога времена. Улпијана је Јустинијана Секунда, то је други значајан и велики град на том лимесу. Колико данас имамо почасних грађана у колико градова, данас имамо почасне грађане, рецимо председник неке државе је почасни грађанин. Да ли смо ми заборавили у време Тита колико је било Титових Митровица, Велеса, Велења? То је мода једнога времена. Јустинијан је значајан цар, обновио је царство и многе споменике, обнавано је његово име. Он је на неки начин био експонент те власти и најлогичније је било да се пише Јустинијаново име и да се ода почаст Јустинијану и његовој госпођи Теодори која нешто нарочито није била омиљена али је била царица.

Тврдити да неко води директно порекло од Илира је што се мене тиче потпуно бесмислено и научно непотковано.

Недуго по открићу мозаика уследила је седница Владе у Приштини после које се доноси одлука о експрорпијацији земље. У питању су 44 парцеле у власништву Срба на потезу између две српске средине: Лапљег Села и Грачанице. Шта каже наука, да ли је у питању политичка одлука или је с научне стране све ово опавдано?

 Јулка Кузмановић Цветковић: Нисам довољно упућена у то да ли је урађен гео – радар и онда се, рецимо зна где се тачно налазиште простире на том простору, па постоји план да се свих тих 70 хектара ископава следеће године, онда то може бити у реду. Али, колико ја знам ископава се део по део, па онда када се заврши тај део, то се национализује, откупи или како год да се то зове. Ово ми је мало необично, ја нисам чула да се то тако дешавлао до сада.

• У бројним албанксим круговима који претендују да буду научни упорно се пропагира теза да Албанци као народ воде порекло од Илира те да су они као најстарији народ на овом подручју који је ту био настањен и пре Слвена. Колико у доказивању или побијању оваквих тврдњи ваша струка може да буде од користи? Јесмо ли будни или уљуљкани и не препознајемо шта је позадина оваквог изношења псеудоистријских тврдњи у јавности.

Јулка Кузмановић Цветквић: Врло је тешко на Балкану говорити о директним аналогијама и коренима јер знамо да су ту пролазили разни освајачи и разне војске. Римљани су освојили читаво ово подручје, локални становници су се повукли у брда али су радили за њих, сарађивали са Римљанима. У трећем веку су ишли у римску војску па су добијали римско грађанско право, па је дошло време Византије, па је био велики земљотрес на овим просторима кад је Улпијана сравњана са земљом почетком шестог века, па су онда долазили неки други народи који су освајали. Врло тешко да је нека етничка заједница остала чак и да је постојала тада. Чак и да је неко илирско племе постојало, ми не знамо ни каквим су језиком говорили, ни како су изгледали. Знамо где су живели ал то је било нешто јужније, више према мору. Илирска краљица Теута живела је на обалама Јадрана, није живела овде на Косову. Врло је тешко то категорички тврдити. Свако ко се бави науком мало опрезније наступа. Није баш једноставно рећи, од тада до тада су били ови, па ови и готово, директно Албаци. Ако се ми присетимо да је српска држава настала на подручју Зете, југозападне Србије и Косова, о чему онда причамо? Ми причамо о албанским коренима, а Албанска држава је формирана 1912. године. На Балкану не постоји ништа што је категорички од неких времена па до данашњих времена. Времена се мењају, људи се насељавају. Велике су сеобе са једне на другу страну. Људи иду за хлебом, бољим животом и зато што је у људској природи да мења место боравка. Од вајкада су се људи селили тамо где им је боље и гледали да им буде лакше. Знамо за чувену Дорску сеобу која је била са севера па прошла Јадранском обалом, па је сишла доле пут Грчке, па знамо такође да је Винчанска култура из 7. миленијума пре наше ере уништена у великим паљевинама кад су људи дошли са истока па уништили све то. Знамо за велика кретања, а видимо и да се данас дешавају миграције. Дакле, тврдити да неко води директно порекло од Илира је што се мене тиче потпуно бесмислено и научно непотковано. То не може тако. И кад би се ми који се иоле бавимо науком питали, ми бисмо се лако договорили.

Ми бисмо једни другима могли да објаснимо, али много је разних који заправо себи дају за право да проучавају историју и да причају о лажној и измишљеној историји, о провокацијама, о томе да је то неко други написао па се то прихвата. Ајмо да прихватимо оно што кажу људи који се истински баве науком. Ајде да говоримо реално. Колико се промена десило само у једном веку на Балкану? Колико се промена десило само у 20. веку, а иза тога је прошло много векова који се броје двоцифреним и троцифреним бројевима. Није тако једноставно рећи и ја не бих могла да поверујем некоме кад каже да је директан потомак Илира. Јер кад гледамо било који народ, нема штанцања. Нити су сви високи, нити су сви ниски, нити су сви плавооки, црнооки. Постоји један микс. Ако бисмо се бавили генима онда бисмо можда дошли до неких закључака али нема сто посто крштенице која доказује. На крају, чак и Јевреји који се сматрају најчистијим народом на свету имају Јевреје који се ожене женама које нису Јеврејке и жене које се удају за оне који нису Јевреји. Значи, и они су успели да поремете, они којих је толико мало, који малтене знају у број ко је чији. На Балкану је било много народа и народа који су пролазили туда и оставили траг тако да сви ми који данас живимо на Балкану имамо неке заједничке гене, делимично мање или више, делимо један заједнички простор и оно што би требали да научимо јесте да живимо заједно поштујући све што се десило и не покушавајући да реконструишемо прошлост на неки начин који одговара мени, а не одговара ни вама.

И. Миљковић