„Аустроугарска и настанак Албаније (1896.-1914)“ – После пада Османског царства живимо последице Аустроугарског уређења Балкана  

Књига „Аустроугарска и настанак Албаније (1896.-1914.)“ има тројаку важност јер представља историју Аустроугарске, Балкана у малом и историју Албаније нагласиле су колеге историчара на грачаничкој промоцији значајног научно – истраживачког историјског „штива“ Душана Фундића.  

„Аустроугарска и настанак Албаније (1896.-1914.)“ је истраживачки рад о односу Аустроугарске према настанку албанске државе и представља проширену и дорађену верзију ауторове докторске дисертације. Књига је изашла у саиздаваштву издавачке куће „Клио“ из Београда и Балканолошког института САНУ.

Подсетивши да је Аустроугарска у периоду 19. века била јака империјалистичка сила која се водила искључиво интересима, директор Архива Косова и Метохије Марко Марковић је додао да је она своје освајаче аспирације градила на спољној политици што је на терену било видљиво током слабљења моћи и повлачења Османске империје са наших простора.

Марко Марковић и Немања Димитријевић говорили су о књизи Душана Фундића, фото: Ризница

„Разноврсни извори стране провенијенције које је аутор користио треба посматрати и тумачити из угла када су они настале, а са данашње дистанце треба извлачити поуке. Свака сличност са данашњим временима није случајна“, рекао је Марковић.  

Биографија

Душан Фундић је рођен 1987. године у Фочи (БИХ). Школу и основне студије на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду завршио 2010. године. Од 2014. године ради на балканолошком институту Српске академије наука и уметности. Говори енглески и немачки, служи се албанским и француским језиком. Цењен у стручним и међународним круговима и топло је прихваћен и у широкој јавности.

Фундић своју студију заснива на исцрпним истраживањима и богатој архивској грађи каже историчар Немања Димитријевић те наглашава да је Балкан последњих неколико векова био простор на коме су велике силе, почевши од Аустроугарске, Русије, Француске и Велике Британије  доказивале свој значај.

„Предмет истраживања колеге Фундића је спољна политика Аустроуграрске, а њој је на Балкану био економски циљ да продре преко моравско – вардарске долине. Други јој је циљ био да дође до Јадранског мора да би спречила словенске народе да изађу на море“, рекао је Димитријевић.

Подсетио је да је за тадашњи Беч највећи непријатељ на Балкану била Русија што је  значило отварање „источног питања“.

„Интереси Петрограда и Беча били су усмерени на то шта ће бити са Балканом када Турска нестане и ко ће се први дочепати тих простора? Шта ће бити са територијом Косова и Метохије, Македоније и данашње Албаније? Ко ће то да узме за себе Срби, или Бугари?“, појаснио је Димитријевић додајући да је Аустроугарска тада одлучила да инсталира државу на Балкану – Албанију и тако спречити излазак Србије на Јадранско море.

„Аустроугарска на Балкан не долази из неких позитивних побуда већ са идејом културне мисије, другим речима: хоће да инсталира протекторат на Балкану који покрива идејом културне мисије“, нагласио је Димитријевић.

Душан Фундић и Ања Николић, фото: Ризница

Сарадница Балканолошког института САНУ Ања Николић, говорећи о књизи Душана Фундића, за чијим истраживањима, како је признала и сама посеже док пише свој рад, каже да је аутор провео много времена у архиву како би доказао јако комплексан однос империје и нације али и сам процес обликовања једне нације.

„Овом књигом аутор је балканске народе подигао на ниво где они нису само објекти размирица великих сила већ су у његовој књизи то људи са именом и презименом и лицима и то је нешто ново што нам Душан доноси“, рекла је Николићева.

Фундић, који важи за врсног познаваоца нововековне опште историје и међународних односима каже да му је тему односа великих сила према малим народима и како они утичи на обликовање догађаја у било ком региону желео да помери из домена теорија завере.

„Границе Албаније одређене су на Лондонској конференцији амбасадора. Тамо су седели амбасадори велики сила од којих су њих тројица (руски, аустроугарски и немачки) били рођаци и по упутствима својих влада расправљали о Албанији. Тада су изнели своје пројекте. Руски пројекат је предвиђао нешто ужу Албанију, аустроугарски нешто ширу док је албанска делегација имала још ширу верзију. На крају су се нашли негде на пола што је оставило негде од 400 до 500 хиљада Албанаца изван граница Албаније. То је прави пример онога што се у историографији назива постимперијско наслеђе. Османска империја је нестала, она је оставила читав тај простор, а њега је требало уредити. Ми сада живимо наслеђе тог уређења“, рекао је Фундић.   

Иван Миљковић

Повезани чланци

Back to top button