Austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine
Na osnovu dogovora evropskih sila na Berlinskom kongresu, 29. jula 1878. godine, počela je austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine.
Tokom vojnih dejstava, austrougarske snage su u pojedinim oblastima Bosne i Hercegovine naišle na otpor lokalnih jedinica, sastavljenih prvenstveno od muslimanskih vojnika, koji su se protivili austrougarskom zaposedanju zemlje. Usled vojne nadmoćnosti austrougarskih snaga, otpor domaćih snaga je bio savladan, nakon čega je austrougarska vojska zaposela celokupnu teritoriju koja je prema odredbama Berlinskog ugovara bila dodeljena na upravu Austrougarskoj monarhiji.
Izgubljeni ratovi u Italiji i Prusko-austrijski rat, i stvaranje Nemačkog carstva pod vođstvom Pruske u drugoj polovini 19. veka, umanjili su značaj Austrougarske kao velike sile u Evropi. Austrougarskoj nije odgovarao Sanstefanski mir, po kojem bi od propasti Turske Carevine najviše koristi izvukla Rusija. Zato je ona ponovo istakla zahtev za posedanje susedne turske pokrajine Bosne i Hercegovine, na šta je Rusija bila pristala konvencijom od 15. januara 1877. Na to su je usmeravali i drugi razlozi: strahovanje od nacionalnih pokreta naroda na njenim južnim i istočnim granicama, srpske pretenzije na Bosnu zbog čega je vođen rat sa Turskom 1876-1878., ustanci u Bosni i Hercegovini koji su sve više dobijali nacionalni karakter i mogli neposredno uticati na raspoloženje južnoslovenskih podanika Austrougarske, i zahtev bosanskih ustanika 1876. za ujedinjenje sa Srbijom.
Austro-Ugarska je bila odlučno protiv stvaranja jake srpske nacionalne države na svojim južnim granicama, jer je ona mogla postati oslonac oslobodilačkoj borbi za sve Južne Slovene na njenoj teritoriji. Zato je odlučno tražila reviziju Sanstefanskog ugovora u čemu su je podržale Velika Britanija i Nemačka.
Da bi izbegla novi sukob, Rusija se složila sa održavanjem Berlinskog kongresa (13. juna-13. jula 1878.), koji je mandat za okupaciju Bosne i Hercegovine poverio austrougarskoj vladi, pod izgovorom da reši suprotnosti koje su dovele do ustanka. Nominalno, obe pokrajine ostale su pod suverenom vlašću Sultana.
Računajući da će raznim obećanjima oslabiti otpor naroda, austrougarski Generalštab upotrebio je u početku okupacije manje snage: 13. armijski korpus (3 divizije) raspoređen u Hrvatskoj i Slavoniji (za okupaciju Bosne) i 18. pešadijsku diviziju iz Dalmacije (za okupaciju Hercegovine). Naknadno (5. avgusta) mobilisane su još 4 divizije (3 za Bosnu i 1 za Hercegovinu), ukupno 56 bataljona pešadije, 14 eskadrona konjice i 112 topova (oko 82.000 ljudi sa graničnim posadama). Celokupnim snagama komandovao je general Josip Filipović, koji je 6. jula 1878. započeo nastupanje u 4 pravca:
• Srednja kolona (1 i po divizija) – od Slavonskog Broda dolinom reke Bosne.
• Desno krilo (1 divizija) – od Gradiške prema Banja Luci, Jajcu, Travniku i Sarajevu.
• Levo krilo (1 brigada) – od Šamca prema Zvorniku.
• Južna kolona (1 divizija) – od Imotskog prema Mostaru.
Vest o okupaciji Bosne i Hercegovine izazvala je ustanak muslimanskog stanovništva koje je zahtevalo autonomiju predviđenu poništenim Sanstefanskim ugovorom.
Pošto su Porta i deo bosanskih feudalaca bez otpora primili odluku o okupaciji, nezadovoljstvo naroda još više se povećalo. U Sarajevu su izbili prvi sukobi između pristalica otpora okupaciji (koje je predvodio Hafiz Hadži-Lojo) i organa centralne turske vlasti. Sukobi se proširuju na Travnik, Trebinje, Mostar i Livno, u kojima su ustanici preuzeli vlast i uticali na većinu muslimanskog stanovništva da im se pridruži. Njima su prišle i neke jedinice turske redovne vojske. 28. jula 1878. istaknuti protivnici okupacije obrazovali su vladu u Sarajevu, koja je preuzela vlast u Bosni i Hercegovini, i:
• pozvala narod na ustanak protiv okupatora,
• proglasila mobilizaciju svih sposobnih muslimana od 15 do 70 godina, i
• uputila poziv hrišćanima da im se priključe.
Za glavnog komandanta ustaničkih snaga, koje su u toku borbe narasle na oko 14.000 vojnika i 80.000 dobrovoljaca sa 75 topova, postavljen je Smail-beg Selmanović Taslidžak, ali jedinstvenog plana za organizaciju odbrane nije bilo.
Austrougarske trupe su 29. jula prešle bez otpora Savu i Unu. Ustaničke snage (oko 500 ljudi) napale su i razbile 3. avgusta 1878. kod Maglaja deo snaga iz srednje kolone, ali je sutradan oko 700-800 ustanika potučeno i povuklo se u Žepče, gde je 7. avgusta 1878. razbijeno oko 6.000 ustanika sa 4 topa. Ustanici su se povukli u Zenicu, u koju su 12. avgusta ušle snage okupatora. Posle bojeva kod Maglaja i Žepča, austrougarski Generalštab uputio je u bosnu nova pojačanja (dve divizije). Međutim, i pored velike nadmoći, okupatorove kolone su na komunikacijama trpele gubitke od bočnih napada ustanika, i bile su prinuđene da ostavljaju posade u zauzetim mestima.
Austro-Ugarska okupacija Bosne i Hercegovine jedan je od ključnih događaja u romanu „Na Drini ćuprija“, Iva Andrića iz 1945., a takođe je i lajt-motiv u pripovetkama Petra Kočića.
