Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине
На основу договора европских сила на Берлинском конгресу, 29. јула 1878. године, почела је аустроугарска окупација Босне и Херцеговине.
Током војних дејстава, аустроугарске снаге су у појединим областима Босне и Херцеговине наишле на отпор локалних јединица, састављених првенствено од муслиманских војника, који су се противили аустроугарском запоседању земље. Услед војне надмоћности аустроугарских снага, отпор домаћих снага је био савладан, након чега је аустроугарска војска запосела целокупну територију која је према одредбама Берлинског уговара била додељена на управу Аустроугарској монархији.
Изгубљени ратови у Италији и Пруско-аустријски рат, и стварање Немачког царства под вођством Пруске у другој половини 19. века, умањили су значај Аустроугарске као велике силе у Европи. Аустроугарској није одговарао Санстефански мир, по којем би од пропасти Турске Царевине највише користи извукла Русија. Зато је она поново истакла захтев за поседање суседне турске покрајине Босне и Херцеговине, на шта је Русија била пристала конвенцијом од 15. јануара 1877. На то су је усмеравали и други разлози: страховање од националних покрета народа на њеним јужним и источним границама, српске претензије на Босну због чега је вођен рат са Турском 1876-1878., устанци у Босни и Херцеговини који су све више добијали национални карактер и могли непосредно утицати на расположење јужнословенских поданика Аустроугарске, и захтев босанских устаника 1876. за уједињење са Србијом.
Аустро-Угарска је била одлучно против стварања јаке српске националне државе на својим јужним границама, јер је она могла постати ослонац ослободилачкој борби за све Јужне Словене на њеној територији. Зато је одлучно тражила ревизију Санстефанског уговора у чему су је подржале Велика Британија и Немачка.
Да би избегла нови сукоб, Русија се сложила са одржавањем Берлинског конгреса (13. јуна-13. јула 1878.), који је мандат за окупацију Босне и Херцеговине поверио аустроугарској влади, под изговором да реши супротности које су довеле до устанка. Номинално, обе покрајине остале су под сувереном влашћу Султана.
Рачунајући да ће разним обећањима ослабити отпор народа, аустроугарски Генералштаб употребио је у почетку окупације мање снаге: 13. армијски корпус (3 дивизије) распоређен у Хрватској и Славонији (за окупацију Босне) и 18. пешадијску дивизију из Далмације (за окупацију Херцеговине). Накнадно (5. августа) мобилисане су још 4 дивизије (3 за Босну и 1 за Херцеговину), укупно 56 батаљона пешадије, 14 ескадрона коњице и 112 топова (око 82.000 људи са граничним посадама). Целокупним снагама командовао је генерал Јосип Филиповић, који је 6. јула 1878. започео наступање у 4 правца:
• Средња колона (1 и по дивизија) – од Славонског Брода долином реке Босне.
• Десно крило (1 дивизија) – од Градишке према Бања Луци, Јајцу, Травнику и Сарајеву.
• Лево крило (1 бригада) – од Шамца према Зворнику.
• Јужна колона (1 дивизија) – од Имотског према Мостару.
Вест о окупацији Босне и Херцеговине изазвала је устанак муслиманског становништва које је захтевало аутономију предвиђену поништеним Санстефанским уговором.
Пошто су Порта и део босанских феудалаца без отпора примили одлуку о окупацији, незадовољство народа још више се повећало. У Сарајеву су избили први сукоби између присталица отпора окупацији (које је предводио Хафиз Хаџи-Лојо) и органа централне турске власти. Сукоби се проширују на Травник, Требиње, Мостар и Ливно, у којима су устаници преузели власт и утицали на већину муслиманског становништва да им се придружи. Њима су пришле и неке јединице турске редовне војске. 28. јула 1878. истакнути противници окупације образовали су владу у Сарајеву, која је преузела власт у Босни и Херцеговини, и:
• позвала народ на устанак против окупатора,
• прогласила мобилизацију свих способних муслимана од 15 до 70 година, и
• упутила позив хришћанима да им се прикључе.
За главног команданта устаничких снага, које су у току борбе нарасле на око 14.000 војника и 80.000 добровољаца са 75 топова, постављен је Смаил-бег Селмановић Таслиџак, али јединственог плана за организацију одбране није било.
Аустроугарске трупе су 29. јула прешле без отпора Саву и Уну. Устаничке снаге (око 500 људи) напале су и разбиле 3. августа 1878. код Маглаја део снага из средње колоне, али је сутрадан око 700-800 устаника потучено и повукло се у Жепче, где је 7. августа 1878. разбијено око 6.000 устаника са 4 топа. Устаници су се повукли у Зеницу, у коју су 12. августа ушле снаге окупатора. После бојева код Маглаја и Жепча, аустроугарски Генералштаб упутио је у босну нова појачања (две дивизије). Међутим, и поред велике надмоћи, окупаторове колоне су на комуникацијама трпеле губитке од бочних напада устаника, и биле су принуђене да остављају посаде у заузетим местима.
Аустро-Угарска окупација Босне и Херцеговине један је од кључних догађаја у роману „На Дрини ћуприја“, Ива Андрића из 1945., а такође је и лајт-мотив у приповеткама Петра Кочића.
