Božićni i slavski običaji na Kosovu i Metohiji u vreme osmanskog carstva

Vrabac, malena ptičica koja se pojavi i začas nestane iz vidokruga, čest je motiv u književnosti. U pesmama Jovan Jovanovića Zmaja on je radostan, živahan i snalažljiv. Van Gog naslikao je „Studiju mrtvih vrabaca“. Francusku šansonjerku Edit Pjaf, od milja su prozvali „Vrabac“ i to je postalo njeno prezime do kraja života.

Na Kosovu i Metohiji ustaljen naziv za vrapca kroz vreme bio je „dživdžan“. Za turskog vakta ova ptičica mučenički je preživljavala kao i sam srpski narod. Ali, bilo ih je. Jata vrabaca svijala su gnezda ispod niskih krovova od ćeremide.

Pošto nisu smeli da drže svinje, Srbi su pokušavali da sačuvaju živinu i sitnu stoku od razularenih aga i begova. Kada bi obesni aga ušao u selo sve što bi poželeo njegove sluge su nosile. Žene bi sebe „nagrdile“ garom i pepelom, pocepale bi sirotinjsku odeću, i uz pisku dece i uznemirenih životinja hvatale aginog konja za uzde i hrabro molile: „Ostavi mi za zapatak…“ ovcu, pevca, ćurku… Odgurnuo bi ih surovo, a u dvorištu nije ništa ostajalo…

„Sima Andrejević Igumanov piše Mitropolitu Mihailu 1870. godine: ‘Ovoj mučenoj sirotinji srpskoj ostala je samo jedna nada u Boga. Dokolje Gospodi! (Dokle Gospode!). Ove se reči na sve strane čuju po našoj Krajini“, citira pismo prota Milutin Timotijević u svom radu „Kosovsko predanje na Kosovu uoči oslobođenja (1912)“

Kako dočekati Božić, kad se već živi, kako se omrsiti? U muci su se Kosovci dosetili. Između dve ćeremide postavili bi zamku za dživdžana. Na „štapčetu“ osušili bi ga kraj čunka i na mrazu, pa bi se tako po mrvicom vrapčetovog mesa svi ukućani brojnog domaćinstva omrsili na Božićno jutro…Taj običaj držali su Kosovci dugo posle Drugog svetskog rata, a po negde, retko, i danas se ulovi „đivđan“.

Međutim, u gradovima, naročito u Prištini, poslednjih decenija dvadesetog veka, Kosovci koji su sa sela dolazili u grad da uče školu, da rade, a naročito oni koji su počinjali da se bave politikom dobijali su „epitet- etiketu“ „Đivđan/ Đivđanka“. Krotki Kosovci, nenametljivi i nesigurni zbog svog „kosovačkog govora“, nisu se ljutili. Nisu ni znali ko im je taj nadimak nadenuo: varošani, Crnogorci, Hercegovci, Albanci, ili možda Turci…

Osmehivali su se na opasku „Zašto su prozori na zgradi Opštine zatvoreni? Da ne izlete Đivđani“. Nije bilo zluradosti, bilo je vreme zdravog humora. Oni su se mučili sa padežima i akcentima, nastojeći da dokažu nekako svoje trpljenje i muku. U gradu su se različito ponašali. Neki su požurili sa se utope u varoške manire i običaje, drugi su ostali dosledni tradiciji. A „Tradicija nije poklonjenje pepelu, tradicija je raspirivanje ognja“, ponavljali su mnogi mudri Rusi.

Protojerej Stavrofor Milutin Timotijević u navedenom radu dalje navodi “ U razgovoru sa mnogim starijim ljudima u Prizrenu i Đakovici, gde sam vršio dužnost parohijskog sveštenika od 1966. do 1984. godine, zajedno sa drugim profesorima Bogoslovije u Prizrenu, saznao sam da su Srbi pre oslobođenja sve svoje vrednosti morali da prikrivaju. Ako je neko imao lepu kćer morao je da je krije, a muško dete još i više. Istočnjačka pohotljivost osobito je dolazila do izražaja u vreme posta ramazana. Naročito je bio kritičan dvadeset i šesti dan, koji je retko prolazio u tursko vreme da makar jedna srpska glava ne padne. Materijalno bogatstvo prikrivalo se zakrpama na odeći i neupadljivišću.

U Đakovici još i danas postoji Srpska ulica, u kojoj je nastanjena većina srpskog življa. U tursko vreme su skoro svi Srbi živeli u njoj. Ulica je imala velike drvene kapije sa obe strane, koje su se s prvim mrakom zatvarale, a zorom otvarale. Noću je bila geto, ali i jedno veliko dvorište u kome se moglo slobodnije kretati. U jednom delu ulice je crkva, sa ikonostasom i ikonama iz 1821. godine i crkvena kuća u kojoj je bila srpska škola.

Prota dalje navodi da su Makenzijeva i Irbijeva posetile crkvu i školu i sveštenika Stevana koji je u to vreme služio. Kada je pripremljen kamen i kreč za popravku crkve, 1885. godine, kamen je za kulu uzeo Ahmet- beg. Riza-beg je uzeo kreč za svoju kulu. U letopisu su zapisani datumi, a sve je zapisano na poslednjoj strani Srbljaka koji je izdao Mitropolit Mihajlo 1861. godine. Sima Igumanov je Srbljak poklonio crkvi đakovičkoj.

O ovome je 1977. godine proti kazivao Stanko Andrić, mutavdžija iz Đakovice od preko osamdeset godina. Narod je pratio šta se dešavalo sa akterima narodne nesreće i bogoborcima. Riza beg i njegovih pet sinova skončali su rano i tragično, a Ahmet-beg nije imao muško potomstvo.

Dalje prota Milutin u svom radu piše:

„Još bih hteo da ukažem na dve stvari, takođe iz Đakovice, do sada neobjavljene. Do danas je ostao običaj da na Božić svi posetioci đakovačkog hrama posle nafore prime pola „pitarke“, kako se lepinja zove, i parče svinjskog pečenog mesa. Ovaj običaj postoji još iz vremena ropstva pod Turcima, koje je dugo trajalo, a malobrojni srpski živalj nije smeo da gaji svinje u svojim domaćinstvima. Najhrabriji i najspretniji su odlazili u neko srpsko selo, obično u Veliku Hoču i otuda noću u džakovima, da se ne vidi, prebacivali svinjsko meso za ovu jedinstvenu „agapu“ na Božić. Ovim „srpskim pričešćem“ branio je narod svoje pamćenje o različitosti slobodnih robova i neslobodnih gospodara. Odgovorno tvrdim da je i danas to radost za sve, osobito za decu, a može se zamisliti šta je to značilo u tursko vreme. Nije to obično parče mesa. Kroz njega je Đakovčanin doživljavao i svoju naciju i ime i predkosovsku slobodu, s nadom da će mu opet doći.

Rad „Kosovsko predanje na Kosovu uoči oslobođenja (1912) prote Milutina Timotijevića, doskorašnjeg rektora Prizrenske Bogoslovije u Nišu, objavljen je u Zborniku štampanom povodom šesto godina Kosovske bitke 1989. godine.

Navešću i svedočenje Trajka Slavkovića po kazivanju njegovog dede, kako su Srbi slavili Slavu u tursko vreme.

Beg je zabranio da se slavi slava, da se pali sveća, zvona da ne zvone, ali je saznao da Srbi ipak slave. Poslao je svog zaptiju u kuću jednog domaćina da vidi na licu mesta kako to oni slave.

Sutradan je došao zaptija da referiše begu i kaže: „Ne brini ništa, svetli beže, poslušni su Srbi. Nema sveće, ne krste se…“

„Pa kako onda slave?!“ ljutito upita beg.

„Trpeza je skromna, malo jedu, a podosta piju. Onda ustane onaj sa čela sofre, nazdravi onome prekoputa, pa ustane onaj desno, nazdravi onome levo. Popiju preko ruke, kucnu se čašama i poljube tri puta. I svi gosti redim tako nazdravljaju“

„Jesi li ti lud!?“ljutito će beg. „Pa vidiš li da oni opet teraju svoje. Kad onaj gore nazdravi onom dole, a onaj desno onome levo- napravili su krst! Kad popiju preko ruke opet naprave krst. Kad se poljube tri puta to je njihovo trojstvo, a kad se kucnu čašama podražavaju zvuk zvona.“

Ovaj običaj traje na Kosovu i Metohiji do današnjih dana.

Radmila Todić Vulićević

Tekst preuzet sa portala Pravoslavie.ru