Цар Душан Силни

Српски цар Душан Стефан Немањић, син краља Стефана Дечанског, краљ Србије од 1331. године умро је 20. децембра 1355. године. У Скопљу је 1346. године крунисан за цара Срба, Грка и Албанаца. У време његове владавине Србија је била на врхунцу моћи, простирала се од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку. Односе у држави уредио је збирком закона (Душанов законик) која је објављена 1349. године, а допуњена 1354. године и коју историчари сматрају уставом тадашње феудалне српске државе. Сахрањен је у манастиру Светих Арханђела код Призрена који је у време турских освајања срушен до темеља.

Стефан Урош IV Душан Немањић познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, а затим је постао и први крунисани цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством више од девет година до своје смрти. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато се често у изворима и литератури јавља и под именом „Душан Силни”.

Рођен је око 1308. године, или 1312. године од оца Стефана Уроша III Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.

Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем Урошем III, мајком и млађим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Уроша III Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Крајем 1320. године, или почетком 1321. године Стефану Урошу III Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, али у октобру 1321. године, краљ Милутин је умро.

После неколико месеци борбе за власт — на српски престо дошао је краљ Стефан Урош III, Душанов отац, коме се изненада “повратио” вид. Урошу III је крунисан за краља 6. јануара 1322. године, а истовремено Душан је крунисан за наследника престола, младог краља. Када је напунио четрнаест година, вероватно 1326. године Душану је додељена на управу Зета.

Млади краљ Душан је водио и војску Немањића 1328/1329. године која је поразила босанског бана Стефана Котроманића. После тога, Душан је учествовао у бици код Велбужда 28. јула 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У тој бици Душан се показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.

Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су прилично захладнели. Краљ Стефан Урош III је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти у августу 1331. године, и потом утамничио. Душан је крунисан за краља 8. септембар 1331. године у двору Сврчин.

Стефан Урош III Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Дечански умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је стари краљ вероватно уморен — што би могао да буде један од разлога зашто Душан од старне СПЦ није проглашен за светитеља.

У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. У време тих успешних освајања Душан се крунисао цара у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Освајања је морао прекинути због напада из Босне и кренути са царском војском на запад стигавши до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану. Душан је чак и предвидео опасност од Турака.

Душан се оженио 1332. године бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V.

Године 1349. објавио је веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.

Душан се сматра за хероја међу данашњим Србима и ужива њихово велико поштовање.

Повезани чланци

Back to top button