Цар Урош нејаки
Стефан Урош V Немањић, у народној традицији познатији као Урош Нејаки, умро је 4. децембар 1371. Био је цар Српског царства син и наследник цара Душана са којим је био савладар (од 1346.) са титулом краља.
Његова задужбина је манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша V српска држава Немањића престаје да постоји.
Владавина Уроша V, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца, а син цара Душана Силног понео је надимак Урош Нејаки. Српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна.
Како је често било у средњем веку, и Урош V је морао да води битку за своја наследна права. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Најозбиљнији противник цару Урошу је био његов стриц, цар Симеон Синиша, полубрат цара Душана.
Душан је Симеону Синиши поверио на управу Епир и Акарнанију, али после Душанове смрти, Симеон је био протеран са југа Српског царства. Тада је покушао преотети престо од свог синовца цара Стефана Уроша V. Симеон се прогласио за цара, а подржао га је деспот Јован Комнин Асен, Урошев ујак, који је самостално управљао у Албанији. Ипак, у априлу 1357. на сабору у Скопљу царица Јелена (у монаштву Јелисавета), већина властеле и српска црква подржали су цара Стефана Уроша V. Симеон није одустао и напао је област Скадра у лето 1358. године, али је био поражен. Следеће, 1359. године Симеон је завладао Епиром и Тесалијом. Млади Урош је изгубио велики део царства. Држава Немањића поделила се на два царства, Урошево и Симеоново.
У северном делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош V, али се његова власт све мање осећала, а повећавала се самосталност велике властеле. Урош је пристао да се за његовог савладара крунише Вукашин Мрњавчевић 1365. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.
Цар није имао деце и очекивало се да ће потомци краља Вукашина, тј. Марко Краљевић, наследити царски престо Немањића. Као цар Урош V је ишчезавао и пре смрти. Према родословима и летописима умро је 2. или 4. децембра 1371. године, два месеца после Маричке битке и углавном се наводи као последњи српски цар.
Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825. године под именом „Смрт Уроша V“.
Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност.