Златомисли

Чудо

Чудо је поништило време, зауставило планету, изједначило и поразило човечанство. Показало нам да смо немоћни, потврдило да смо ништавни једни без других, без живе речи, без блискости, доброте, љубави, хуманости….

О чудима проповедају верници, пишу новине, приповедају бајке. Чуда гледамо у филмовима, читамо у књигама. Чујемо покаткад да се тамо некоме десило неко чудо. Нама се чини да га никада нисмо доживели, нисмо га на путу срели, нисмо додирнули. А онда нам се одједном догодило.

Чудо није стигло изненада, али нас је изненадило. Нисмо га желели, а дошло је као незвани гост. Нисмо га ни упознали, а већ нас је покорило. Не оно нама, ми смо се њему морали прилагодити. Затворили смо врата, отворили виртуелне прозоре. Преко њих радимо, пишемо, решавамо, разговарамо, тешимо се,  дружимо, смејемо, надајући се да ће чудо отићи.

Пратимо га данима. Сањамо ноћима. Рачунамо бројкама. Кријемо се маскама. Трагамо за узроцима. Осећамо га за петама. Покушавамо да му умакнемо, а оно је још увек међу нама.  

Чудо је поништило време, зауставило планету, изједначило и поразило човечанство. Показало нам да смо немоћни, потврдило да смо ништавни једни без других, без живе речи, без блискости, доброте, љубави, хуманости….

Али нас учи да породицу треба чешће окупити, а не без ње живети,  да старијима и болеснима треба помоћи, децу волети и храбрити, пријатеље позвати, љубимце помазити, луталице нахранити…

Показало нам је да је уз природу, а не без ње, лепше живети, да је лековито у њој боравити, мало застати, цвркуте птица чути, да је драже шапутање цвећа из сопственог, а не из туђег дворишта ослушнути, да је здравије чистији ваздух дисати и мирисе из домаће кухиње, а не са уличних киоска осетити.

Мене је уверило у моћ уметности. И омогућило ми да на њеним крилима прелетим целу планету, да завирим у чувене светске музеје, посетим најпознатије балетске и оперске куће, прошетам кроз најзначајније галерије, стигнем до далеких археолошких локалитета, погледам позоришне представе и филмове, путујем уз фотографије и путописе, дало ми више времена да опуштено уживам уз књиге и концерте…

Спознах да се и уз уметност лепо путује. И схватих да ми се догађа чудо. Схватих и да га желим живети.

Живот је чудо!

Пише: Проф Српске књижевности и језика Марија Караџић

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close