Златомисли

Деспот

Прича из књиге „Лукијана“ Надице Симић

Султан, Мурат II, није могао мирно да спава. У 1425. лето од представљења Господњег, његов посланик је мерио градове, села, планине, мерио прилике у Србији и редовно слао извештаје, док је стрпљиво чекао српског владара да га прими, али узалудно.

Деспот га није примио ни по повратку из Угарске. На почетку извештаји су били дуги и исцрпни, од временских прилика, преко рударског закона који је деспот донео, о Новом Брду као златном крову Косова који подмирује петину европских потреба за племенитим металима, до ужурбане припреме за одбрану земље, до деспотове наредбе да се сваки Дубровчанин мора наоружати у Новом Брду, што ће и дубровачка влада одобрити и за сваког извести по један самострел са 50 стрела.

Најзад, турски посланик је последњи извештај султану о расположењу на српском двору и у народу, сместио у неколико речи: „Ако ти не дођеш на ове, они ће већ доћи на тебе“.

Деспот Стефан је неколико дана са својом свитом путовао пут Новог Брда.

Вијори се барјак са грбом, на њему бљешти немањићки златни двоглави орао на црвеном штиту са два бивоља рога, а изнад штита пурпурна капа постављена хермелином, како га представи на сабору у Констанци Улрих Рихентал. На пар сати јахања до града зауставио се, као и увек на истом месту, на Косову пољу. У свечаној тишини, коју није реметио ни рзај коња, ни кликтај сокола, свита би успорила. Деспот је у непрегледу црвених божура, тражио камен на коме је одмарао своје тело и душу.

Док је свита заузимала место у хладу, деспот је сео, спустио своју пурпурну капу у крило и подигао очи ка бескрају.

На овом месту у лето 6897/1389. истог овог месеца, јунија 15. на Видов дан, у уторак, у час шести или седми, не знам, Бог зна, напусти ме отац венцем мученика овенчан. Зар да прођем пољем, а на колена да се не бацим, пред тобом оче, светлим кнезом Лазаром и осталим мученицима који Агарјане зауставише и силног султана Мурата убише. Зар да се не поклоним мачу твоме и молитвама твојим Господу принесеним, који ме чува од дана кад на моја нејака плећа остаде земља и народ српски.

А зар је било лако оче, борити се са преживелим војницима са боја овога поља и њиховим синовима, раме уз раме у турским борбама у даљем освајању, јер се не зауставише овде. Од нас немаше ни сјанијих, ни храбријих витезова, витезова разапетих за живот земље између крста и месеца. Близак, уз скуте Бајазита, његово десно крило у биткама испред свих европских трупа и наших коњаника, док ја војевах његове битке, Оливера бисер круне твоје, рана наша и у срећи и у несрећи сијаше у круни полумесеца.

Видех дворове немачке, француске, угарске…оплових разна мора, научих се витештву, лукавству, подозрењу и да поштовања у дипломатији, а ни љубави нема. У бици код Ангоре научих да гледам свет очима роба, а не господара. На уму стално имам разговор заробљеног и у око рањеног Бајазита и монголског хромог вође Тамерлана, који се на глас смејао када су пред њега довели окованог Бајазита.

– Грешиш што ми се смејеш, ово се могло десити и теби – рекао је Бајазит, питајући се зашто је Алах био наклоњен Тамерлану.

– Не смејем се теби, него томе да је Алах одлучио да подели свет између једног који шепа и једног који је ћорав – одговорио је Тамерлан.

А ја, ја се оче вратих из ове битке као и из оних пре ње, али никад тако пуног и тако празног срца. Тамерлан је дао да се запише, да нигде као наше витозове гледао није од Могулистана преко Норезми, Персије, Арменије у Руској земљи на Волги, од Индије до Багдада. Окова све оне што не посече у бици, а нас Србе пусти и нареди да нам се не одузима ни оружје, ни коњи ни опрема њихова. Остало би срце пуно, да не дођоше у зао час Грци из Константинопоља с даровима и на поклоњење тада најсилнијем и рекоше истом да су наши, Срби, вешти градњи свега онога што се од камена може саградити, као неимари и мајстори од Млетака, те се Тамерлан предомисли и у свој Самарканд поведе 70 наших неимара.

Деспота прену дубока тишина и жега, окрену се ка гају. Свита је већ узјахала коње и чекала знак за полазак. Деспот је устао и као што је Давид псалмописац померао своју лиру не би ли ухватио у њу ветар, мерио погледом непрегледно поље и хватао трептај врелог поветарца. Над свитом која је бројала исти број колико их Тамерлан одведе, на плавом небу угледао је свете ратнике, оне који су га пратили док је битке војевао, Меркурије, Прокопије, Димитрије и Георгије, у покрету, као на зиду његове Манасије. Узјахао је коња, питајући се да ли време исто мере поражени и победници.

Жито беше родило и сијало под жаром свитаца, толико да није дало ноћи да освоји поља. Србија је дисала и сијала као њен владар „сунце међу звездама“ деспот Стефан Лазаревић.

(Једна од 12 прича из књиге ЛУКИЈАНА, Надице Симић)

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close