Ђура Јакшић

Српски писац и сликар Ђура Јакшић, најизразитији представник романтизма у српској књижевности и један од најдаровитијих српских сликара 19. века рођен је 8. августа 1832.

Писао је лирску, родољубиву, сатиричну, социјалну и епску поезију. Сликарство је учио у Сегедину, Темишвару, Пешти, Великом Бечкереку (Зрењанин), Бечу и Минхену. Потом је био учитељ у многим местима у Србији и предавао цртање у Крагујевцу, Пожаревцу и Јагодини.

Немирног духа, често је прогањан и отпуштан из службе. Страстан, плаховите маште и пламених емоција, бунтован и слободољубив, писао је с романтичарским заносом песме о слободи и стиховане лирске исповести.

Георгије Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена.

Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском.

Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871.) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу, али су његове мошти, након отварања гробља, пренешене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.

Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш је такође сликао и писао.

Његове песме „На Липару“, „Поноћ“, „Мила“, „Падајте, браћо“, „Отаџбина“, „Ја сам стена“, „Ноћ у Горњаку“ спадају у врх српске романтичарске поезије.

Написао је и драме у стиховима „Сеоба Србаља“, „Јелисавета, кнегиња црногорска“ и „Станоје Главаш“ и око 40 приповедака.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button