Драган Арсић: Слободан у беспућу

Највећи неуспех у животу је не трудити се!

(аутор непознат)

Не треба генерализовати, уопштавати нити укалупљивати, али цитат са почетка заиста може бити добра вођица и правило које се може применити у животу, без да погрешите. Искуствено богатији, самоспознаја, самоконтрола, дисциплина, солидарност, упознавање других људи, видици који вам пуне око а срце греју, природа, покрет, слобода, чист ваздух, та исконска и нераскидива кохезија између природе и човека, плам који вас увек гура напред – некад до неслућених висина, више су него довољно ваљани разлози и једини могући одговор на питање људи:

”Шта радите горе по планинама”?

Лето 2022. биће тачно (ако Бог да) 42. које сам сакупио и залепио као сличицу у албуму живота.

 За то време свашта се прегурало. Од најлепших момената па до оне друге крајности, ружне и тешке, када животна бура разнесе и кида, баца са стене на стену померајући човека као да је најлакши чамац од папира, кап у океану у вихору живота. Онда, опет поређење у природи и у нашим животима. Након олује, кише и модрих облака, Сунце пронађе начин да засија пуним сјајем.

У овим сулудим временима и околностима, морате изнаћи начине за животну мотивацију, неко ће рећи издувни вентил, неко пак енергија потребна да се поново у једрима удахне ваздух, стреми напред и све тако до судњега дана…

Ако тога нема готово је, предали сте се без борбе, без да сте и покушали, појешће вас сопствени живот попут пијуна у шаху, прогутаће вас као црна рупа. Назовите то депресијом или било којим другим именом, судија (у овом случају ви) прерано је  одсвирао крај и предао се стихији. Погрешан избор! Да до тога не би дошло, лечите узроке, а никако последице, кључно је да морате пронаћи себе, морате упознати себе – опет и опет изнова, пронаћи се у хобију, вајању, спорту, цртању, писању, стварању. Време које одвајате и дарујете себи мора да вас испуњава, регенерише, даје вољу, смисао, подстицај, импулс, стимуланс, помаже да се ослободите негативне енергије и стреса који је све више присутан у  животима свих нас.

Тако сам и упознао себе на један потпуно другачији начин, схватио да је то – то. Морам признати да сам и ја лутао дуго, док нисам схватио д-а мајка природа не може бити погрешан избор.

Пре петнаестак година, спонтано, испијајући пиће у делимице непознатом друштву, неочекивано сам добио позив од истог, да им се прикључим у походу на Шар планину. Спонтано сам и дао одговор, да ћу доћи, без икаквог предзнања о опреми, вештинама, кондиционој припреми, тежини успона.  То је био окидач који је очито морао да се деси.

Горе на врховима за срећу вам не треба материјално

Покрет је био предвиђен за 5 сати ујутру. Са нешто мало аматерске опреме појавио сам се на договорено место. Сам Бог зна да је та и  таква иницијација у ствари и била добра по мене. Човек, нажалост, најбоље учи на сопственим грешкама, сва срећа, временски услови су били повољни, па је цех који сам платио био минималан. Већ први успон на омање брдо и видици који се откривају и отварају према хоризонту, као да зову, а ја као да чујем унутрашњи глас који тера на следећи више успон, па опет на следећи, па опет на вишу коту све до највиших врхова које планина нуди. А горе високо у врховима, када су и облаци испод вас, осим што сте ближи Богу, заиста се рађа осећај слободе, безграничности, откровења, слика коју заувек понесете са собом. Испред нас Копаоник, лево Проклетије, иза, кажу да се чак и Олимп у Грчкој може видети када су метео услови одговарајући, приде у таквом окружењу пијете кафу или чај са погледом од милион долара…

Нема буке, шкрипе кочница, загушења, издувних гасова, саобраћаја, гужве-све је и даље на опцији “фабричко подешавање” а у таквом складу и хармонији, какав једино природни еко-систем може да створи и изрегулише, а по Божијој промисли…

Не, горе на врховима  за срећу вам не треба материјално, чак и нема вредност – јер нема цивилизације, нема продавница и тржних центара, само ви и природа у међусобној зависности и љубави, рату. Будите добри према њој и вратиће вам се десетоструко. Поштујте је… пробајте да је загадите, безобзирно уништите, затрујете – вратиће вам свирепо и окрутно, стоструко горе што смо небројено пута и видели, нажалост ништа од тога нисмо научили…

Природно осећати лучење адреналина и изаћи из сигурне зоне комфора тамо где искључиво зависите од својих вештина, стечених знања и искустава, добре моћи импровизације и људи који су вам ту најближи, за мене представља  велико узбуђење. Причао ми је планинар који је у пратњи двојице другова доживео пех и сломио ногу на Дурмитору  колико је то тешка ситуација, која је то борба и пожртвованост од стране тих људи и сабораца. Терен је био толико неприступачан и тежак да је на крају морао чак и хеликоптер да дође по њега и транспортује до болнице. Као и у животу, на планини није увек све идеално…

Дрвена брвнара са балконским погледом у беспућа слободе за треће доба

Свако ново путовање је другачије,чак и пролазити кроз исте маршруте, пошто природа мења своја одела…жуто у јесен, бело-сиве нијансе зими, зелена пролеће и лето, ветар који леди крв у жилама, сунце или пуцкетање ватре која вам враћа спокој и топлоту, мирис тек процвале мајчине душице, обиље свежих боровница и дивљих јагода, столетне борове шуме. Увек и по правилу природа се труди да увек све буде различито, ново и другачије.

Онда пожелите још, Копаоник, Стара планина ,Кучајске планине, Голија, Тара, Ртањ… лично познајем људе који су освајали континенталне врхове: Килиманџара, Монт Блана, чак и једину Српкињу која је успела да се попне на Монт Еверест на 8 848 м надморске висине.

Иако су ово изузетни успеси, захтевни у сваком смислу, то су обично скромни људи без препотентности и величања себе, без сујете, напротив, потпуно отвореног ума и велике душе, увек спремни да поделе своја искуства и посаветују уколико желите да се опробате у нечем сличном.

У цивилизацији често доживљавам себе као да изгубљеног човека у урбаној бетонско – асфалтној џунгли где је правило да нема правила јер свако може да уради шта му се прохте а да не сноси одговорност за то…

Околности су такве да сам принуђен на ово морање, али ако ми Бог дозволи да дочекам треће доба, онда знам свој пут, знам где ћу и шта ћу. Дрвена брвнара са балконским погледом у беспућа слободе и камином у планини, баштом и природном водом међу четинарима што даље од  “токова цивилизације”…

Са планинарењем су блиски и други спортови, алпинизам на пример, такође и камповање у природи иако није спорт, може да прошири делокруг и на друге врсте висина, као што је падобранство на пример или брдско – планински бициклизам…

Нешто од тога сам пробао и планирам да се у будућности озбиљније посветим томе. Богу хвала да Србија обилује планинама и природним лепотама па су и могућности огромне.

Свакако да прихватам чињеницу да нисмо сви исти и не би ни ваљало да смо сви исти, уважавам и туђа мишљења и ставове, али враћам се на почетак наше приче. За мене је круцијалан први корак, отркиће и спознаја шта је то што вас покреће изнутра да чините ствари које вас испуњавају и усрећују. Живот је леп и непоновљив, јединствен, нема репризу, а све то и не мора нужно да изискује много уложеног новца јер се срећа не купује новцем, а често је сакривена и у малим стварима…

Можда нисам употребио довољно описних придева али се надам да сам вам одговорио на питање са почетка, како и да ли сам успео да вам барем мало дочарам због чега је природа толико инспиративна, очаравајућа и моја насушна потреба којој ћу се увек радо враћати!

(Пише: Драган Арсић – заљубљеник у природу и планинар. Године 2017. за четири недеље препешачио више од 680 километара пута колико има од Грачанице до манастира Светог Василија Острошког.)