Eustahija Arsić – književnica i dobrotvor

Srpska književnica i veliki dobrotvor Eustahija Arsić umrla je 17. Februara 1843. godine.

Rođena je 14. marta 1776. godine u Irigu od oca Gavrila Cinćića i majke Marte. Porodica se kasnije preselila u Arad. Od kada je monahinja Jefimija posle boja na Kosovu polju spevala „Pohvalu knezu Lazaru“, u naredna četiri veka se među Srpkinjama nije pojavila nijedna pesnikinja. Onda je 1776. godine u fruškogorskoj prestonici Irigu svet ugledala Eustahija Arsić. Sve više poklonika književnosti i istorije nju uzimaju za istinsku pionirku među srpskim poetesama, pošto se srednjovekovna prethodnica nije služila perom, nego iglom i zlatnim koncem, slažući sitnim vezom stihove na pokrov palom vladaru. Eustahija je načinila i mnogo koraka dalje. Pošto se žestoko zalagala za savremeno vaspitanje žena, slovi i za našu Žorž Sand, čuvenu Francuskinju koja je svoja književna dela morala da potpisuje muškim imenom.

Od malih nogu je Eustahija vaspitana u duhu kosmopolitizma i prosvetiteljstva. Sa familijom se početkom 19. veka preselila u Arad, u današnju Rumuniju, tako da se jedino njeno sećanje na bezbrižne godine u rodnoj varoši nalazi u odlomku njenog dela Poleznaja razmišljanja. Sa ponosom ističe da se u Irigu rađaju samo izuzetni ljudi, „oni koji su osim sveta“. Potvrdila je to i prošlost i budućnost, naročito kada je reč o Irižanima vičnim peru. Samo kod savremenika nije nailazila na razumevanje. Ova prva „slaveno — serbska spisateljica i književstva slavenoserbskogo ljubiteljica“ je u očima svog kolege Joakima Vujića „u supružestvu veoma neščasna bila“. Istina je, udavala se tri puta, a i nevera joj nije bila strana, ali samo zato što je udajom otvarala vrata koje su muškarci u to doba otvarali redovnim školovanjem i karijerom

Interesovala se za prirodne nauke i bila je pobornica školovanja žena.

Tek kada se udala za Savu Arsića, (sin Petra Arsića (1721-1796)) senatora i gradskog načelnika, upravitelja i dobrotvora aradske Preparandije (učiteljske škole), dospela je u visoko društvo. Proširuje svoje obrazovanje i obaveštenost, stiče slavu književnice i umne žene. Govori nemački i engleski, rumunski i latinski, možda i grčki i francuski. Čita dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kenđelca. Jedna je od prvih pretplatnica na dela prosvetitelja i svetskog putnika Dositeja Obradovića.

Baš kao i njena francuska savremenica, anonimno je objavila svoje književno prvenče Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj. Bilo je to u Budimu, 1814. godine. Svoje ime je sakrila pod jednu od dve pesme dodate na kraju knjige. Ipak, i to je bilo dovoljno da ravno jedan vek kasnije ugledni srpski profesor Andra Gavrilović ovu godinu označi kao prvu „od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, javlja Srpkinja s perom u ruci, kao književnik“.

Knjiga „Sovjet matrnij“ bila je namenjena vaspitanju srpske omladine, i kod te omladine je autorka stekla i veliko uvažavanje, što se vidi i po tome da je popularni poeta onog doba Gligorije Jakšić ispevao odu „jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj“. Ona je prva srpska književnica koja je štampala svoje knjige. Bila je i prva žena koja je postala članica Matice srpske – 1838. godine.

Sastavljajući plejadu znamenitih zemljaka u knjizi Mozaik žitelja iriških, Ladislav Varga, publicista i dramski pisac, posvetio se i Eustahiji Arsić. Ona je u svom vremenu ostavila dosta traga, time i podataka, ali je autoru uporno nedostajao slikani portret. I, dogodilo se čudo. U zaostavštini Eustahijinog drugog supruga Tomislava Radovanovića naslednici su pronašli porcelansku šoljicu. Na njoj je austrijski majstor Bauer oslikao lik gospodarice trgovčevog dvora, a ona, ispijajući čaj u raskošnom salonu, sigurno nije ni sanjala koliko će taj portret biti dragocen dva veka kasnije.

Dugo istoričari nisu znali tačno ni gde je, ni kada je rođena Eustahija Arsić. Umrla je 1843. godine, a tek pola veka kasnije urednik časopisa Javor Ilija Ognjanović je našao da je „nauk ljubiteljica“ i „ljubiteljica muza“, kako su je slavili za života, rođena 1776. u Irigu. U članku koji je napisao o „visokoučenoj gospođi“, urednik je čitaoce najpre morao da pripremi na priču o ženi koja se bavi književnošću. U to doba, 1891. godine, i dalje se strogo vodilo računa šta je muški posao, a šta ženski. „Kao što ima u književnosti drugih, većih naroda, tako ima i u našoj malenoj literaturi i po gde koje žensko ime, koje se okušalo a bogme i radilo na polju na kojem inače samo muške glave rade“. Potom je Eustahiju stavio u red s pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom i kneginjom Ankom Obrenović.

U vreme Karađorđevog ustanka, u osvit 19. veka, Eustahija Arsić je bila prva obrazovana Srpkinja koju obilato pominju i stranci.

Vuk Karadžić ju je izuzetno cenio. Nazivao ju je blagodarnom i visokoučenom gospođom. Godine 1821. zamolio je da skupi pretplatnike za treću zbirku njegovih pesama. Evstahija mu je brzo poslala spisak sa stotinak imena kao i novac. Ona je prodala samo 6 primeraka, a ostalo je otkupila i podelila vrednim učenicima.