Igrište – Veliki čas istorije: U slavu precima, na čast potomcima

„Nemoj sine ogrešiti dušu. Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu“ – Laza Kostić na predavanju u Novom Sadu 1868. godine kazao je: “Čuvena poruka majke Jevrosime mora da živi u svima nama. Da bude u nama na svakom našem putu. Mi, vladaoci reči, dužni smo da o njoj pišemo i govorimo kao dokazu visokomoralne svesti srpskog naroda.“

Meštani  sela Igrište, na desetak kilometara od Kuršumlije, svake godine održe istorijski čas za one koji prvi put dolaze i na ponos onih koji su  ovde trećeg oktobra svake godine. Ove godine je obeleženo 114 godina od mobilisanja Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihajlo“. Trećeg oktobra je objavljena mobilizacija za Prvi balkanski rat, a već sedmog je formiran ovaj puk. „Nisu znali šta ih čeka, ali su dobro znali šta brane“, rekao je u svom obraćanju predsednik opštine Kuršumlija.

U Igrištu je u  vreme pred početak oslobodilačkih ratova bilo je dvanaest kuća, a u rat je krenulo sedamnaest muških glava. Iz kuće Petrovića čak petorica : Vukojica, Mileta, Mihajlo, Svetolik, Sinadin i Svetozar. Pošli su i Aleksići Mihajlo i Ravailo, Antonijević Dejan, Arsić Komica, Vladisavljević Janko i Radenko, Đokići Dobrosav i Radisav, Jevremović Milutin i Miladinović Milorad. Vratila su se samo četvorica, među njima i teško ranjen Mileta. Bolovao je od tuberkuloze i poživeo je samo pedeset pet godina. Ravailo je umro naprasno u brazdi dok je orao. Milutina je usmrtilo drvo koje je palo na njega, a Janko je preminuo od smrtonosnog ujeda vuka.

Mihajlo je sahranjen na Solunskom groblju Zejtinlik, Sinadin je ostao na Kajmakčalanu, za ostale se ne zna gde su ostavili kosti.

Zato su njihovi potomci odlučili da ih smeste u nezaborav. Formirali su Udruženje potomaka „Gvozdeni puk- Igrište“, a ovaj naziv „Železni puk“, nadenuli su im zapravo Bugari u Drugom balanskom ratu. Govorili su: “Prođe železni puk i ništa mu ne mogasmo.“ To su svedočili zarobljeni bugarski vojnici.

Radisav Petrović, predsednik Skupštine Udruženja pokrenuo je inicijativu da u selu izrade spomen obeležje svojim dedovima. Prvi su oni podigli spomenik Gvozdenom puku, 2016. godine. Posle dve godine spomen obeležje je podignuto i u Prokuplju, a treći spomenik se nalazi na Krfu, na mestu gde je stacionirana Moravska divizija.

Na zaravnjenoj visoravni, poviše kuća, svijim sredstvima i svojim rukama započeli su pripremu mesta gde će nići vitak obelisk sa belim dvoglavim orlom na vrhu. Na mermernoj ploči upisana su imena slavnih predaka. Išli su srcem, išli su napred. Uključila se opština Kuršumlija, uključila se i vojska. Danas je to memorijalni kompleks sa popločanim stazama, klupama, sa sedamnaest stabala zasađenih tada, pre deset godina… Kako ljubav ne zna za granice, izgrađen je i objekat u kome se nalazi spomen soba. Pored fotografija svojih sedamnaest predaka, Igrištani  su postavili i slike drugih boraca iz topličkog kraja. Uz svako ime upisano je selo iz koga je čovek krenuo u rat. Tu su i fotografije komandanata Gvozdenog puka od Vojvode Vuka, pa nadalje. I Milunka Savić je među borcima. I poslednji ruski car, Nikolaj II Romanov.

Brojni su prikazi sa bojišta, a tu je i jedan top ispred dvojice mladića, jednog u autentičnoj vojničkoj uniformi  i drugog u narodnoj nošnji toga kraja. Danas su u narodnoj nošnji bili mnogi muškarci, oni vremešni i mladi Milan. U nošnji je bila i Slavica Dinić sa kolegom Milutinom. Oni, kao predvodnici Društva za negovanje slobodarskih tradicija Srbije – Niš, svake godine dovode Nišlije na ovaj veličanstven skup. Oni zapravo, znaju sva memorijalna mesta iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, posećuju ih i polažu vence, kada je prilika daju pomen, jednom rečju, neguju sećanje i poštovanje na lep patriotski način.

I danas su, dok su dva vojnika držala mrtvu stražu, položeni brojni venci na spomenik. Dvojica oficira, pratila su parastos koji je služio sveštenik. Prošlo je vreme komunizma kada je „Crkva bila opijum za narod.“ Slobodno mogu da se prekrste deca komunizma i da uče istoriju na licu mesta. Koliko je moguće da se nadoknadi ono što u školama nisu učile generacije decenijama posle Drugog svetskog rata. Devojčice su recitovale u slavu časnih ratnika, nije izostala ni himna „Bože pravde“. Podeljena su priznanja i zahvalnice.

Čini se da je prošlo vreme epskih pesnika. Ali, na sreću, nije prošlo vreme narodnih guslara. Tako svaki značajan događaj ostaje u naraciji guslareve pesme. Života Jevremović, ovdašnji, ispevao je pesmu o Igrištu. Uz gusle on je do svetosti približio junaštvo naših predaka. I svi koji znaju, reći će vam kad dođete prvi put „Života i njegova supruga Nada, nadgledaju sve radove, staraju se o cveću, o muzeju i ovom prostoru da uvek izgleda besprekorno, kao danas.  Zato ćete paziti da ne zgazite jedre nizove jagoda ispred spomen kuće. U produžetku spomen sobe je i velika prostorija za goste. Tako se spontano, uz posluženje, nastavila priča o detaljima koji su ostali u sećanju potomaka. Pričalo se i prepričavalo sve do današnjih dana, a trajaće, to je očigledno i u narednim pokoljenjima. Danas je bio topao, jesenji dan. Igrištani će reći da je retko bilo ovako lepo vreme. Najčešće su se okupljali pod dubokim snegom trećeg oktobra.

Toliko godina je prošlo, a sačuvano je i jedno dugme. Sačuvao ga je Života Jevremović. Kakav značaj ima obično dugme, reći će neko. Ovo dugme nije obično. Ono ima tri rupice za ušivanje. Koji su ušivali molili su se: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Bila je to njihova molitva i zaštita. Ovo dugme bilo je prišiveno na šatoru, da ih Sveta Trojica kolektivno čuva. Jer su se borili za Krst Časni i Slobodu zlatnu. Zato su, kao deca, ovo dugme zvali „šatorče“, seća se Života.

Kuršumlija ima svoju jedinstvenu istoriju i tradiciju. Ima najstarije Nemanjićke svetinje. Ima mineralne vode i tri lekovite banje. Blaženopočivši patrijarh srpski, Gospodin Irinej, posetio je Kuršumliju 3. i 4. oktobra 2020. godine. Povod je bio osvećenje zvona za obnovljenu severnu kulu  manastira Svetog Nikole, zadužbine svetog Simeona Mirotočivog, manastira starog 850 godina. Patrijarh je tom prilikom u besedi izneo predlog da bi bilo dobro da Kuršumlija vrati naziv u Bele Crkve. Jer, temelji Bogorodičine crkve u kojoj je boravila Ana, Sveta Anastasija, mati svetoga Save, nalaze se u podnožju, kraj reke Toplice i čekaju svoje vreme za obnovu. Zvona pristigla iz Austrije, za manastir Svetog Nikole, redovno pozivaju narod na svetu liturgiju.