Времеплов

Иларион Руварац

Српски историчар и монах Иларион Руварац, оснивач српске критичке историјске школе, члан Српске краљевске академије, рођен је 1. септембра 1832. године.

Обавио је пионирски посао критичког историјског истраживања, сузбијајући ненаучне поступке у проучавању српске историје. Нападао је незнање и шарлатанство и био резервисан према народном предању као историјском извору.

Био је професор и ректор Богословије у Сремским Карловцима, а од 1882. архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег.

Рођен је 1832. године као Јован, у Сремској Митровици где постоји његова родна кућа. Родитељи су му били Митровчани – поп Василије и Јулијана. Имао је неколико браће, звали су их „династија Руварац“, који су сви били интелектуалци и блиски цркви.

Замонашио се у Крушедолу и добио монашко име Иларион. Под овим именом објавио је и највећи број својих научних радова. Убрзо је због свог образовања именован на положај бележника црквеног суда. Године 1872. постао је професор Карловачке богословије. У овом периоду интензивно чита историографксе расправе и учи језике који су му били неопходни за проучавање прошлости. Знао је латински, грчки, немачки а служио се и италијанским и мађарским језиком. Иако је био правник и теолог, може се рећи да је Руварац ипак образовани српски историчар, који се формирао под утицајем немачких историчара. Током живота потенцирани исправни историографски метод је компромитовала његова (мада прикривана) политичка лојалност Хабзбуршкој династији и мађарској држави.

Постављен је за архимандрита манастира Гргетег 1874., а следеће године за ректора Карловачке богословије. Руварац је био на Патријашијском двору у Карловцима саветник неколико патријараха. Због сукобљавања са строгим патријархом Германом Анђелићем 1882. године, је уклоњен из Карловаца са места ректора. Изабран је у добриначком срезу за посланика владине стране (грофа Куена Хедерварија) у Сабору Троједнице (Хрватске) у Загребу, и ту остао само две године. Напустио је политичко поље, разочаран позадином политичке радње, изговарајући се да је „сит швиндла”.

По вољи Анђелићевој, који га више није могао трпети у својој околини, прво је склоњен у манастир Гргетег, а потом је послат за мандатара темишварске епархије, али је одбио да буде владика. Поднео је оставку цару Фрањи Јосифу, 19. децембра 1886. године из Гргетега.

Његовом заслугом извршена је велика обнова манастирског храма, у којем је иконостас урадио његов много млађи пријатељ Урош Предић. Ту се интензивно бавио научним радом. Познат по свом непоколебљивом ставу у бројним полемикама често је западао у неприлике, али је и добијао бројна признања. Године 1869. изабран је за чланак Српског ученог друштва. Постао је један од првих редовних чланова Српске краљевске академије 1888. године.

Његов историографски рад представља период борбе за критичку историографију у српској науци. Овај правац је на крају и превладао. По његовом ученику и следбенику историчару др Јовану Радонићу, он није био „историк”, већ „критик”. Обрачун са романтичарима извршен је пре свега на пољу проучавања средњовековне српске историје. Најжешће полемике водио је управо са главним представником романтичарске струје Пантом Срећковићем. Јаша Томић је написао једну књигу којом је хтео да „раскринка” инаџију Руварца.

Писац Стеван Сремац (иначе професор историје) није ценио оно што је радио ’фрушкогорски калуђер’, па је за њега саркастично приметио: „Оставите га, тај вам чепрка по прошлости као кокош по неком ђубришту”.

Академик Чедомир Попов је са временске дистанце (од века) уочио „и једну озбиљну ману његовог критичког метода у историографији: бриљантну хеуристику и неразвијену херменеутику“

Поред тога што је био архимандрит, након његовог упокојења је наведено остало – његово друштвено деловање: члан патроната Монашке школе, председник испитног поверенства за оспособљавање вероучитеља у средњим школама Карловачке митрополије, прави члан Српске краљевске академије у Београду, члан Југословнске академије у Загребу, члан Књижевног одељења Матице српске, члан патроната велике српске гимназије у Карловцима те носилац српског краљевског ордена Светог Саве.

Умро је 8. августа рано изјутра 1905. године у својој, монашкој ћелији Манастира Гргетег.

Дела: „Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу, патријарху“, „О кнезу Лазару“, „Монтенегрина“, „О пећким патријарсима“, „Краљице и царице српске“.

Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close