Институт за нуклеарне науке „Винча“

Први нуклеарни реактор у Југославији пуштен је у рад 28. децембра 1959. године у Винчи код Београда.

Институт за нуклеарне науке „Винча“ основан је 1948. године као истраживачки центар за реализацију нуклеарног програма СФР Југославије. Данас је „Винча“ научни институт који покрива велики број не само нуклеарних већ и биолошки, физичких и техничко-технолошких дисциплина.

Институт за нуклеарне науке „Винча“ је место где је овакав приступ омогућен унутрашњом организацијом и праксом. Области истраживања су: физика, хемија, биологија, енергетика, заштита од зрачења и заштита животне средине, здравље и животна средина, наука са акцелераторима, наука о материјалима.

Све ове области припадају групи природних и техничких наука. Због мултидисциплинарности рада у институту, он је способан да одговори на главне стратешке правце истраживања који су постављени на нивоу државе: нови материјали и нанонауке, енергетика, биомедицина и заштита животне средине.

Задатак да оснује институт добио је професор Павле Савић, физикохемичар, који је позван назад у Југославију из Института за физичке проблеме у Москви, где је радио у лабораторијама академика, касније Нобеловца, Пјотра Леонидовича Капице од последње године Другог светског рата.

Изградњи Института за испитивање материја, како га је звао, односно Института за физику, како је касније гласио званични назив, Павле Савић је посветио све своје снаге, вољу и преданост. Уз њега је учествовало неколико колега ентузијаста, али је све битније послове урадио управо он сам. Зна се, рецимо, да је већину почетних лабораторија (за физику, хемију и биологију) сам пројектовао и надгледао изградњу, тако што је боравио у близини градилишта, на сеоском имању и спавао на слами у амбару. Касније је координисао опремање института инструментима за научна истраживања, које је добрим делом успео да добије из иностранства на рачун ратних репарација.

Окупио је у Институту тадашњу младу научну елиту Југославије, углавном од стручњака ентузијаста који су тек завршили школовање. Радила су се истраживања која су дефинитивно дала препознатљив допринос почетку такозване „нуклеарне ере“ у свету.

У прво време највише су била заступљена истраживања из физике и хемије, а након пар година институту се придружује и Душан Каназир, који отпочиње развој биолошких дисциплина, пре свега у вези са ефектима радиоактивног зрачења. И Каназир и Савић касније су били председници Српске академије наука и уметности.

Убрзо након почетка, институту је била намењена реализација државног нуклеарног програма истраживања, који је окончан 1968. године. Од те године институт наставља истраживања у оквиру мешовитог (не само нуклеарног) концепта.

Повезани чланци

Повезано
Close
Back to top button