Златомисли

Истинска српска елита у борби за нашу ствар

Ништа лакше него викати у корист ”својих” и против ”њихових”. Разметати се празном причом, без икаквог ризика по себе и користи по своје сународнике и Отаџбину. Понашати се као да смо нешто урадили, а, често, нисмо ни за милиметар помогли ни живима ни мртвима, ништа померили са мртве тачке, нигде никог одбранили, ниједан бол ублажили, ни на једно важно питање одговорили својим делом.

За разлику од оваквих ”јуначина” (гласнијих од свих оних заиста заслужних), постоје и неки други и другачији Срби. Достојни похвале и поштовања, заслужни да понесу одликовања и награде (које их најчешће заобилазе), она права елита од које зависи судбина народа у коме живе, за кога се боре и кога овако заслужно и достојанствено представљају.

Њима смо дужни и подршку и захвалност и искрено извињење зашто их нисмо довољно подржали, хвалили и бранили од неупоредиво горих и недостојнијих, а на њих наврзлих безвредника нашег рода и порекла.

Један од оваквих јунака нашег доба, један од оних које ми, овакви, нисмо заслужили (а имамо их, на своју срећу) је и професор доктор Дарко Танасковић.

Тешко је набројати шта све зна, уме и чини за српску ствар овај универзитетски професор оријенталне филологије, арапског језика и књижевности, основа исламске цивилизације, персијске књижевности, турског језика, лингвистичке арабистике, увода у упоредну граматику семитских језика, ислама и хришћанства… ; познавалац и преводилац (са) француског, италијанског, арапског, турског, руског, енглеског… језика; већ скоро три деценије редовни професор београдског (и других) Универзитета; пуних десет година амбасадор наше земље у Турској и при Ватикану; већ три године амбасадор Србије у УНЕСКО-у (у Паризу)…

Научник, професор, дипломата, писац (његова студија о ”нео-османизму” је прави хит у научним и политичким круговима не само наше земље), аналитичар и незаменљиви саветник, Дарко је био поуздани саговорник Српске Православне Цркве и председника Додика, борећи се тако, својом незаменљивом интелигенцијом и јединственим искуством, за нашу Свету Цркву и најсрпскију од свих српских земаља (изборену животима најхрабријих међу нама).
Такође, нико није био важнији од њега за успостављање дипломатских семинара и државотворних академских курсева у Бањалуци (заједно са професором Ненадом Кецмановићем) и за још толико других ствари, јавности знаних и (с разлогом) незнаних.

Некорумпуран и непоткупљив, чврстог и поузданог карактера, одговоран и дискретан, Дарко Танасковић је изузетак из свих српских правила овог непоузданог и некарактерног времена, као истински грађански и национални херој једне посустале и у свему недовољно озбиљне, за ма шта стварно заинтересоване земље.

Шта би Хрвати, Македонци, ”Бошњаци”, Албанци, Словенци… дали за једног оваквог, по свему елитног интелектуалног десетобојца?

Иако по мајци потиче, делом, од једне од настаријих племићких хрватских породица (још из времена Беле Четвртог, од неуспеле татарске опсаде Великог Калника 1243. године, што описује Аугуст Шеноа у својим поетским ”Шљиварима”), Дарко је апсолутно, по свим критеријумима, идеални Србин: онакав какви су постојали у време док су нашу земљу представљали дипломате и уметници попут Ракића, Дучића, Андрића, Винавера, Црњанског, Растка Петровића, Сибе Миличића…

Ако постоји прави Европљанин, са одличним осећањем за оријент и дословно савршеним познавањем блискоисточног света (и тамошње цивилизације), онда је то јунак наше приче, мој – са поносом то кажем – драги пријатељ и фантастични саговорник на све замисливе и незамисливе теме.
Још ако додам, уз све друго, и његову пословичну скромност, као и хронични недостатак ма какве сујете, аристократски презир према амбициозним скоројевићима и витешку спремност да прихвати, помогне и одбрани сваког иоле вредног, часног и паметног – допунићемо ову лаконску, сажету и на брзину импровизовану скицу за портрет можда и најзначајнијег српског интелектуалца наше епохе.

И тај и такав човек, овакве мудрости и нивоа познавања стратешких дипломатских вештина (који је успео да одбрани Србију од шиптарских амбиција да постану део УНЕСКО-а, одбијајући, притом, свакакве уносне ”непристојне понуде” друге стране) учествује, већ годину дана, у раду мешовите Комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције (о Степинцу) и, са своје стране, даје немерљиви допринос овој, јавности (још увек) невидљивој, дословно гладијаторској борби за истину о српским страдањима у Другом светском рату.
И ЧАК НИ ЊЕГОВО “ЗНАКОВИТО” УЧЕСТВОВАЊЕ У ОВОМ ИЗВАНРЕДНОМ (ПРЕ СВЕГА, ПАТРИОТСКОМ) ПОДУХВАТУ НАШЕ ЦРКВЕ НИЈЕ ПОМОГЛО ДА ЊЕМУ НИ ДО КОЛЕНА НЕДОРАСЛИ ЛИКОВИ – ОНАКО НЕПРАВЕДНО И БЕСЛОВЕСНО НЕ НАПАДНУ СРПСКЕ ПРЕДСТАВНИКЕ (ИСТОРИЧАРЕ И АРХИЈЕРЕЈЕ) У ОВОЈ ДИПЛОМАТСКОЈ ОПЕРАЦИЈИ ОД НАЈВИШЕГ НАЦИОНАЛНОГ ЗНАЧАЈА.

Какав смо ми то народ да не умемо да, већ по саставу учесника неке наше акције, тачно и непогрешиво одмеримо шта је у питању и о чему је реч?
Где смо и како изгубили ту вештину ”разликовања духова”?
И како смо спали на најнижи ниво напада на најбоље (рецимо, управо на Дарка Танасковића) и на похвале најгорима међу нашим суграђанима (ту су сви они безначајни и неталентовани, неозбиљни и полуобразовани, громогласно настројени аматери са хипертрофираним амбицијама, без ичег урађеног, постигнутог, написаног…иза себе)?
Како је то могуће?!

Ово питање остаје ми у мислима док читам све оне олаке, бестидне и ненормалне клевете на рачун овог јединственог српског супер-хероја (од оне најређе врсте).

Шта је све написано српском руком о њему, то је да човек не поверује.
Колико страшних увреда, одвратних нагађања и неправедних претпоставки, ужасног незнања и тоталног непознавања ствари…?

Шта чека нас остале, неупоредиво мање заслужне за одбрану српства од Дарка, када он овако пролази (и то због своје изванредне вештине да не буде унапред и олако одбачен, нити очекивано маргинализован од стране моћних и утицајних група свих врста)?

Уместо да будемо захвални професору Танасковићу на његовој вештини да и даље ”буде у игри” и тако настави да одлучно брани наше интересе, ми му безочно замерамо што већ није пензионисан и очекивано отеран у аутистични запећак какве пензионерске собице.

Зар бука & бес морају да увек буду једини и најважнији (неизбежни) критеријум нечије части и родољубља?
И зар није важније имати неког овако вредног и, дословно, НЕПРОЦЕЊИВОГ, него хиљаде и хиљаде често сасвим бесловесних и дословно безумних ”србендистичких” психопата, лудака и хистерика свих врста?

Докле ћемо бити жртве самих себе и наше кобне немогућности да разликујемо квалитет од неквалитета, сој од несоја, истинско дело од брбљања, жито од кукоља…?

Од одговора на то питање много ће шта зависити у нашој будућој судбини.

P. S.
Наравно, како то обично бива, др Дарко Танасковић није био биран у Српску Академију Наука и Уметности.
Данас то САНУ, са огромним закашњењем, покушава (као и, рецимо, у не тако давном случају покојног Љубе Поповића), али узалуд. Само ако га буду бирали одмах у статус редовног члана, јер би то једино дало какав-такав укус задовољене (макар и закаснело) правде у овом случају.

Драгослав Бокан

Извор
Куцкај
Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close