Istinska srpska elita u borbi za našu stvar

Ništa lakše nego vikati u korist ”svojih” i protiv ”njihovih”. Razmetati se praznom pričom, bez ikakvog rizika po sebe i koristi po svoje sunarodnike i Otadžbinu. Ponašati se kao da smo nešto uradili, a, često, nismo ni za milimetar pomogli ni živima ni mrtvima, ništa pomerili sa mrtve tačke, nigde nikog odbranili, nijedan bol ublažili, ni na jedno važno pitanje odgovorili svojim delom.

Za razliku od ovakvih ”junačina” (glasnijih od svih onih zaista zaslužnih), postoje i neki drugi i drugačiji Srbi. Dostojni pohvale i poštovanja, zaslužni da ponesu odlikovanja i nagrade (koje ih najčešće zaobilaze), ona prava elita od koje zavisi sudbina naroda u kome žive, za koga se bore i koga ovako zaslužno i dostojanstveno predstavljaju.

Njima smo dužni i podršku i zahvalnost i iskreno izvinjenje zašto ih nismo dovoljno podržali, hvalili i branili od neuporedivo gorih i nedostojnijih, a na njih navrzlih bezvrednika našeg roda i porekla.

Jedan od ovakvih junaka našeg doba, jedan od onih koje mi, ovakvi, nismo zaslužili (a imamo ih, na svoju sreću) je i profesor doktor Darko Tanasković.

• 

Teško je nabrojati šta sve zna, ume i čini za srpsku stvar ovaj univerzitetski profesor orijentalne filologije, arapskog jezika i književnosti, osnova islamske civilizacije, persijske književnosti, turskog jezika, lingvističke arabistike, uvoda u uporednu gramatiku semitskih jezika, islama i hrišćanstva… ; poznavalac i prevodilac (sa) francuskog, italijanskog, arapskog, turskog, ruskog, engleskog… jezika; već skoro tri decenije redovni profesor beogradskog (i drugih) Univerziteta; punih deset godina ambasador naše zemlje u Turskoj i pri Vatikanu; već tri godine ambasador Srbije u UNESKO-u (u Parizu)…

Naučnik, profesor, diplomata, pisac (njegova studija o ”neo-osmanizmu” je pravi hit u naučnim i političkim krugovima ne samo naše zemlje), analitičar i nezamenljivi savetnik, Darko je bio pouzdani sagovornik Srpske Pravoslavne Crkve i predsednika Dodika, boreći se tako, svojom nezamenljivom inteligencijom i jedinstvenim iskustvom, za našu Svetu Crkvu i najsrpskiju od svih srpskih zemalja (izborenu životima najhrabrijih među nama).
Takođe, niko nije bio važniji od njega za uspostavljanje diplomatskih seminara i državotvornih akademskih kurseva u Banjaluci (zajedno sa profesorom Nenadom Kecmanovićem) i za još toliko drugih stvari, javnosti znanih i (s razlogom) neznanih.

Nekorumpuran i nepotkupljiv, čvrstog i pouzdanog karaktera, odgovoran i diskretan, Darko Tanasković je izuzetak iz svih srpskih pravila ovog nepouzdanog i nekarakternog vremena, kao istinski građanski i nacionalni heroj jedne posustale i u svemu nedovoljno ozbiljne, za ma šta stvarno zainteresovane zemlje.

• 

Šta bi Hrvati, Makedonci, ”Bošnjaci”, Albanci, Slovenci… dali za jednog ovakvog, po svemu elitnog intelektualnog desetobojca?

Iako po majci potiče, delom, od jedne od nastarijih plemićkih hrvatskih porodica (još iz vremena Bele Četvrtog, od neuspele tatarske opsade Velikog Kalnika 1243. godine, što opisuje August Šenoa u svojim poetskim ”Šljivarima”), Darko je apsolutno, po svim kriterijumima, idealni Srbin: onakav kakvi su postojali u vreme dok su našu zemlju predstavljali diplomate i umetnici poput Rakića, Dučića, Andrića, Vinavera, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Sibe Miličića…

Ako postoji pravi Evropljanin, sa odličnim osećanjem za orijent i doslovno savršenim poznavanjem bliskoistočnog sveta (i tamošnje civilizacije), onda je to junak naše priče, moj – sa ponosom to kažem – dragi prijatelj i fantastični sagovornik na sve zamislive i nezamislive teme.
Još ako dodam, uz sve drugo, i njegovu poslovičnu skromnost, kao i hronični nedostatak ma kakve sujete, aristokratski prezir prema ambicioznim skorojevićima i vitešku spremnost da prihvati, pomogne i odbrani svakog iole vrednog, časnog i pametnog – dopunićemo ovu lakonsku, sažetu i na brzinu improvizovanu skicu za portret možda i najznačajnijeg srpskog intelektualca naše epohe.

I taj i takav čovek, ovakve mudrosti i nivoa poznavanja strateških diplomatskih veština (koji je uspeo da odbrani Srbiju od šiptarskih ambicija da postanu deo UNESKO-a, odbijajući, pritom, svakakve unosne ”nepristojne ponude” druge strane) učestvuje, već godinu dana, u radu mešovite Komisije SPC i Hrvatske biskupske konferencije (o Stepincu) i, sa svoje strane, daje nemerljivi doprinos ovoj, javnosti (još uvek) nevidljivoj, doslovno gladijatorskoj borbi za istinu o srpskim stradanjima u Drugom svetskom ratu.
I ČAK NI NJEGOVO “ZNAKOVITO” UČESTVOVANJE U OVOM IZVANREDNOM (PRE SVEGA, PATRIOTSKOM) PODUHVATU NAŠE CRKVE NIJE POMOGLO DA NJEMU NI DO KOLENA NEDORASLI LIKOVI – ONAKO NEPRAVEDNO I BESLOVESNO NE NAPADNU SRPSKE PREDSTAVNIKE (ISTORIČARE I ARHIJEREJE) U OVOJ DIPLOMATSKOJ OPERACIJI OD NAJVIŠEG NACIONALNOG ZNAČAJA.

Kakav smo mi to narod da ne umemo da, već po sastavu učesnika neke naše akcije, tačno i nepogrešivo odmerimo šta je u pitanju i o čemu je reč?
Gde smo i kako izgubili tu veštinu ”razlikovanja duhova”?
I kako smo spali na najniži nivo napada na najbolje (recimo, upravo na Darka Tanaskovića) i na pohvale najgorima među našim sugrađanima (tu su svi oni beznačajni i netalentovani, neozbiljni i poluobrazovani, gromoglasno nastrojeni amateri sa hipertrofiranim ambicijama, bez ičeg urađenog, postignutog, napisanog…iza sebe)?
Kako je to moguće?!

Ovo pitanje ostaje mi u mislima dok čitam sve one olake, bestidne i nenormalne klevete na račun ovog jedinstvenog srpskog super-heroja (od one najređe vrste).

Šta je sve napisano srpskom rukom o njemu, to je da čovek ne poveruje.
Koliko strašnih uvreda, odvratnih nagađanja i nepravednih pretpostavki, užasnog neznanja i totalnog nepoznavanja stvari…?

Šta čeka nas ostale, neuporedivo manje zaslužne za odbranu srpstva od Darka, kada on ovako prolazi (i to zbog svoje izvanredne veštine da ne bude unapred i olako odbačen, niti očekivano marginalizovan od strane moćnih i uticajnih grupa svih vrsta)?

Umesto da budemo zahvalni profesoru Tanaskoviću na njegovoj veštini da i dalje ”bude u igri” i tako nastavi da odlučno brani naše interese, mi mu bezočno zameramo što već nije penzionisan i očekivano oteran u autistični zapećak kakve penzionerske sobice.

Zar buka & bes moraju da uvek budu jedini i najvažniji (neizbežni) kriterijum nečije časti i rodoljublja?
I zar nije važnije imati nekog ovako vrednog i, doslovno, NEPROCENJIVOG, nego hiljade i hiljade često sasvim beslovesnih i doslovno bezumnih ”srbendističkih” psihopata, ludaka i histerika svih vrsta?

Dokle ćemo biti žrtve samih sebe i naše kobne nemogućnosti da razlikujemo kvalitet od nekvaliteta, soj od nesoja, istinsko delo od brbljanja, žito od kukolja…?

Od odgovora na to pitanje mnogo će šta zavisiti u našoj budućoj sudbini.

P. S.
Naravno, kako to obično biva, dr Darko Tanasković nije bio biran u Srpsku Akademiju Nauka i Umetnosti.
Danas to SANU, sa ogromnim zakašnjenjem, pokušava (kao i, recimo, u ne tako davnom slučaju pokojnog Ljube Popovića), ali uzalud. Samo ako ga budu birali odmah u status redovnog člana, jer bi to jedino dalo kakav-takav ukus zadovoljene (makar i zakasnelo) pravde u ovom slučaju.

Dragoslav Bokan