Jeste li čuli za Veru?

Vera najviše na svetu voli belu čokoladu i košarku. I tatu. Baš kao i svaka devojčica. Ili možda baš suprotno od svake devojčice.

Kao takva ona je nevidljiva za sistem, neretko i šikanirana.  „Zovem se Vera“  je knjiga o devojčici koja se bori za svoje mesto u surovom društvu.  Knjiga za sve generacije napisana je sa željom da kod onog ko je pročita probudi empatiju.

„Zovem se Vera“ – Jelena Tasić

(Talija izdavaštvo)

„Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.“

M. Antić

Okružena društvom u kojem su najdragocenije vrline, humanost, poštovanje različitosti, a pre svega ljubav prema drugima  izgubile na značaju i značenju, autorka nam, svojom pričom ukazuje, podseća i čak opominje da se probudimo, da sa očiju skinemo veo sebičluka, budemo drugima podrška.

Poštovanje različitosti je, veliki problem sa kojim se, dan – danas suočava čitavo društvo. U knjizi „Zovem se Vera“ Jelene Tasić, saznajemo kako se jedna devojčica suočava sa ljudima koji je okružuju. Vera nema roditelje. Međutim, ono što saznajemo iz njene priče, u prvom planu, jeste to da Veri nedostaje majka.

        „Ne znam gde je mama. Otišla je zauvek. Tata kaže da je na nebu, ali ja znam da ne može biti na nebu. To je glupost..“

        „Juče kada sam išla u školu, videla sam tetu koja liči na moju mamu. Imala je lude kovrdže kao moja mama i braon kosu kao moja mama i zelene oči kao moja mama i osmeh do ušiju kao moja mama…“

Vera je i oca izmaštala. Satkan u njenoj svesti, baš onakav kakav i treba da bude. Ne idealan otac, već prosečan, tata kao i svaki drugi. Skromna u svojoj posebnosti, voli običnog zmaja.

          „Moj zmaj je bio običan. Nisam želela da bude neki šareniš. To mi nekako deluje nestvarno. Zato sam imala običnog zmaja. Skoro pa stvarnog.“

Na jednostavan način, bez patetike, iz ugla devojčice, autorka je sasvim dočarala sa čime se Vera bori. Iako slaba, Vera ne pokazuje slabost. Iako tužna, nema suza u njenim očima. Devojčica, svesna svog života i borbe, bori se, najpre, za svoju ličnost. Takođe je svesna i sveta kojim je okružena. Ona ne želi sažaljenje već ljubav i razumevanje. A ljubavi u njoj ima, toliko, da svakoga dana ostavlja kiflu čoveku koji prosi pored obližnje pekare.

           „Ušla sam u pekaru i kupila dve kifle. Jednu sam dala čiki. Nije hteo da je uzme, ali sam mu lepo objasnila da se sa drugovima sve deli. Onda je pristao.“

Vera se razlikuje od svojih vršnjaka po tome što u sebi i sa sobom nosi nedostatak roditeljske ljubavi. Sa tim nedostatkom živi, ume da se raduje, ide u školu, kao i ostala deca. Međutim, taj nedostatak ljudi oko nje ne primećuju. Imamo fenomen učiteljice koja, svakako, igra veoma važnu ulogu u životu svakog deteta. Učiteljica ne poznaje Veru, niti se trudi da je upozna, što je, moramo priznati, poražavajuće. Učitelji su, oduvek, bili važne osobe u našim životima. Majka, na prvom mestu, učiteljica na drugom. Kada nema majke, tu je učiteljica. Ako su mama i tata fiktivni, učiteljica nije. Ona je tu, prisutna u Verinom životu. Nju devojčica nije izmaštala, niti je mogla da je idealizuje zato što ona, učiteljica, nije to dozvolila svojim postupcima, stavom i ponašanjem.

Ovo je priča o ljubavi, (ne)razumevanju, nedostajanju, borbi, snovima, empatiji. Može se reći da Jelena Tasić „traži pomilovanje“ za svu decu, ljude, koji su , sticajem nekih životnih nedaća, iskustava došli u ćorsokak. S tim u vezi, jasna je poruka knjige da moramo biti bolji jedni prema drugima, da iznedrimo sposobnost poštovanja i uvažavanja, mnogo više nego što je trenutno u nama prisutna. Sposobnost da prepoznamo nečije potrebe, da se istinski potrudimo da ublažimo i zacelimo nečije rane. Jelena Tasić nas uvodi u jedan običan i istovremeno tužan svet devojčice. Međutim, ogromna tuga detinjeg sveta oivičena je herojskom snagom koja Veri daje veru u bolje sutra.  

             „Vera treba da daje veru drugima. To je njen zadatak“.

Radmila Miljković