Јоаким Вујић – „отац“ српског позоришта

Српски књижевник и позоришни писац Јоаким Вујић рођен је 9. септембра 1772. године. Вујић је 1835. године у Крагујевцу основао прво српско позориште, где је преносио романтичарски дух Европе приказујући дела домаћих и страних аутора.

Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, где је изучио права. Овде је редовно посећивао позоришне представе.

Занесен примером Доситеја Обрадовића, кога је срео у Бечу 1795. године, кренуо је на пут. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић је био у Карловцу и у Загребу, одакле се 7. јула 1797. вратио у родну Бају да помогне родитељима који беху пострадали.

Јоаким Вујић је учитељевао по разним местима Угарске, а потом је кренуо на путовање. Пошао је у Трст и уз романтичан сукоб с хајдуцима, у Трст је стигао на покладе 1801. где се издржавао као домаћи учитељ. Овде је Вујић учио туђе језике и убрзо написао своју Француску граматику (Будим, 1805). У Трсту је упознао Викентија Ракића, писца и преводиоца драмских дела на српски језик, јеромонаха Саву Поповића и велетрговца Антонија Квекића.

Вујић је путовао по Италији, па оставивши учитељство, према његовим записима – чија је веродостојност доведена у питање – ступио је на брод као писар. Посетио је Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, где је гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов је брод имао битку с турским морским разбојницима.

Ради штампања својих списа одлази у Пешту. Намеравајући је да се настани у Србији одлази у Земун, где остаје од 1806. до 1809. У Земуну је учитељевао и писао. Овде је био осумњичен да је — прича Вујић — у револуционарној вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, где је урадио превод Дефоевог „Робинсона“ и још једне књижице.

У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман „Алексис и Надина“, а такође и моралну приповетку „Робинсон млађи“.

Вујић је учествовао и у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака“ која је била изведена на мађарском језику са српским песмама 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру, у Рондели. Одушевљена публика је са овацијама испратила представу.

Године 1813, 21. августа, Вујић је за признање културног и просветног рада од цара Франца I добио признање које му је уручено у пештанској Градској управи. Дана 24. августа 1813. године, поново у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику: „Крешталица“ од популарног немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су „Новине сербске из царствујушче Вијене“ Димитрија Давидовића. По овом сценарију је 1966. снимљен филм Крешталица.

Године 1828. Јоаким Вујић је у Будиму штампао „Путешествије по Сербији“; пре тога је већ било иизишло његово „Новое земљеописаније“. Дане очајања, због пропалог брака, провео је у манастиру Бездину, где је 1831 — 1832. написао и своју аутобиографију.

Време између 1835 — 1839. провео је у Србији, већином у Крагујевцу, где је у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. Вујић је дошао на позив Кнеза у јесен 1834. године и постављен је за директора Књажеско-србског театра са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер.

Последње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште.

Умро је 8. новембра 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар“. Јоаким Вујић је сахрањен у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији.